Месец: март 2018.

Milica se zvala, moja heroina, a bila je moja nana. Bez previše sentimenata, već kao svedočanstvo njenog vremena, svim heroinama i herojima, posveta u vidu moga pisanja.

Rodila se u selu Čubra, u blizini Negotina, kao srednje dete. Skromni i vredni bili su roditelji moje nane, njene sestre i brata. Sina su malko veličali, ništa čudno za ono vreme, ali su podjednako voleli i brinuli o njima troma. Po priči moje nane živeli su skladno, delili sve na jednake delove, kada se ima samo za kačamak, iz zdele se sipalo na pet ravnih časti. Svu decu su dali u neke škole, osnovna se podrazumevala.

Kada se nana malo zadevojčila, manje je od šesnaest imala, moj pradeda joj kaže da postoji jedan trgovac u gradu, mlad, sposoban, koji se u nju zagledao. Voleo bi da je upozna. Milica pristane, ali odluči da se neće oduševiti makar joj se prikazao sam Apolon. Deša mi je bio izgleda ozbiljan igrač, jer je njoj srce zaigralo već pri prvom susretu. Tako su se stidljivo viđali, razgovarali u nekoj prostoriji pored sobe gde su bili njeni roditelji, razume se otvorenih vrata između.

Nakon dve godine, jer je Deša vojsku služio, venčaše se njih dvoje. Krenu sami svoje da grade, pomalko, govorila je nana. Rodi se moja tetka, nakon četiri godine i moja mama. Deša u nekom momentu odluči da se porodično presele u Vojvodinu, jer mu je delovalo da će posao tamo bolje razvijati. Mama će mi sigurno oprostiti ako sam hronološki neke delove istumbala, ali zasigurno znam da se mama sama kod ujaka vratila u Negotin, da uči gimnaziju, dok su nana i Deša otišli dalje, za Hrvatsku. Tamo su u jednom većem mestu u Slavoniji otvorili prvu voćaru i zato mi i dalje sve banane ovoga sveta mirišu na te banane tamo zapamćene. Deda je hteo i kafanu da ima, plus vinograd. Sve su to uspevali njih dvoje, uz manje ili više nesuglasica. Deda je voleo da o svemu odlučuje, ali je Milica često bila glavna, jer joj je razum u to vreme bio mnogo jači od bilo kakvih emocija, posebno kada je o poslu reč. Razume se i zašto, zna se ko su redovni gosti kafana bili tada, baš kao i danas.

O izazovima kroz koje je prolazila sa mojim dedom, kako roditeljskim, tako bračnim i poslovnim nije htela mnogo da mi priča, Ti ćeš posle da izmaštaš svašta, dovoljno ti je ovo što sam ti rekla. Elem, neko ludo vreme su predosetili i vratili su se za Negotin, u porodičnu kuću. Nisu tada ni razmišljali o prodaji imovine u Hrvatskoj, delovalo im je kao trenutno to što im se nije svidelo. Na žalost moj se deka razboleo i ubrzo umro. Nana je silno patila, samo je njega volela i ni u šali posle decenije ili dve nije htela ni da čuje da je kao upoznamo sa nekim dedom samo za šetnju ili kafu za popiti.

Godinama je živela u Negotinu, a onda je u nekom periodu počela da živi sa nama, u Beogradu i čitavo je moje odrastanje od četvrtog razreda osnovne škole duboko vezano za njen lik i delo. Od stroge mame, po svedočenju one koja me je rodila, pretvorila se u najboljeg medijatora, najmudrijeg slušaoca, savetodavca samo ako je se za savet pita i klela se čitav život u najbolje zeta, moga tatu.

Sva moja snažna sećanja u vezi sa njom i datiraju od momenta kada smo počeli da živimo nas petoro, tata, mama, brat, nana i ja. Svi ti čarobni mirisi u kuhinji, tiho pevušenje po čitav dan, njena urednost i higijena i pranje veša isključivo na ruke, Da se ne pohaba. Svaka priča sa njom iz koje se, baš uvek, izvlačila pouka, gledanje televizije i njeno zarazno smejanje šta god da je na programu, Pa, neću valjda da dozvolim da mi budale upropaste san… Sa izuzetkom prodaje imovine u Hrvatskoj, kada joj je sav imetak, stao u jednu šaku. Tu je bol delila sa mamom i tatom, pred nama je i tada bila nana razdragana. Nije nam pravila bajke od života, znali smo o čemu se radi, već nas je učila da budemo deca i da ne slušamo gluparije odraslih, kada ćemo svakako i sami to postati.

Kada bi uviđala da je njeno prisustvo suvišno u nekim bračnim ili roditeljskim odnosima, povlačila se u svoje odaje, kako ih je zvala i tada bi pisala u nekoj svojoj svesci, da joj mozak ne zakržlja ili tiho sricala slova nekog romana. Što je bila starija sve je manje gledala televiziju, a sve češće se pronalazila u svetim knjigama, kako ih je zvala.

Učila me da se ne srdim, jer ću imati mnogo bora kada budem devojče, pokušavala je da me nauči da ućutim kada bi to bilo bolje po mene, isto kao što je i moju mamu umela da nagovori da joj kao nešto pomogne u njenim odajama, a u stvari tada je na scenu stupala njena mirnoća, ohrabrenje, tolerancija i čuvena rečenica, Najlakše je da se posvađaš, aj posle ćuti, pa se miri.

Kada se rodilo D. i moje prvo dete, carica je volela da je uspavljuje, hrani, peva joj pesme nastale pre sto i dvesta godina, pa, kada moja mala ide u prodavnicu i u istoj se zapeva, prodavačice se čude, Je li dete, odakle ti znaš tu staru pesmu? Učila me Mima, to je u međuvremenu postao njen novi nadimak, koji joj je nadenuo prvi unuk, sin moje sestre i tako su je sva unučad ubuduće zvala. Scena za pamćenje, koju sam mnogo puta pomenula, kada na krevetu leže i spremaju se za posle podnevni odmor Mima i naša ćerka, a razlika među njima dvema tačno osamdeset godina.

Kada se rodilo naše drugo dete, već je imala manje snage i bila manje pokretna, mada je i tada silno vodila računa da sama sve za sobom raskloni, držala do čistoće kako svoje, tako i svog ličnog prostora. Česti rituali sa najmlađom unukom bili su pesma i koliko je naša živahna ćerka dozvoljvala sedenje u krilu i nunanje.

Kao što sam se i tada čudila, ponekada se začudim i sada kako je mogla da ode bilo gde, kada je bila najbolja od svih nas, a lepotu i istinitost ovih reči potvrđuje i dan danas najmlađi zet, moj muž, Mnogo dobrih ljudi poznajem, ali nana je čudo od žene, ljudina!

Neka smo te imali heroino naša i neka se svako seća svoje heroine i heroja, jer tako održavamo obećanje o nezaboravljanju, a možda zrno mudrosti jednom pređe ako ne na mene, onda na našu decu i sva druga pokolenja koja su imala sreće da uz ovakve ljude odrastaju.

Ima jedna mama koja neobično pokazuje ljubav prema svojoj kćerci. Ta mama ima muža, devojčicinog tatu, koji takođe čudno reaguje na sve u vezi sa devojčicom.

Devojčica je sada predškolac i veoma je zbunjena. Zbunjena kada su radionice, a njoj niko ne dolazi. Kada su roditeljski sastanci, niko od njenih njima ne prisustvuje, isto kao i kada su dani druženja aktuelni, uvek su drugi roditelji rado viđeni gosti, ali ne i njeni.

Ona je od kada se upisala u vrtić, sa godinu i po dana, uvek u istom od otvaranja do zatvaranja. Ona je odsutna najviše nadelju dana tokom cele godine i tako već četiri godine za redom. Da na početku zaboravimo da kao vaspitač sebi dajem za pravo da previše kažem, zato što ja volim decu i volim da radim sa njima, a pomenutu devojčicu znam i mimo vrtića.

Ana će se zvati devojčica o kojoj pišem, a može i Mia, Lana, Milan, Luka i tako dalje. Ova naša Ana je pametna devojčica, zanima se za crtanje i krojenje, voli da trči i vrlo je spretna, češće je u društvu dečaka, mada je i devojčice vole. Ana kada grli to čini izuzetno snažno, obgrli vas obema rukama da zaista zaboli, ume i iz čista mira da se zaleti i zagrli odraslu osobu, koja joj se bar nekada nasmešila. Uvek je  odbija pravila, uz vrlo specifična  objašnjenja. Ne želim da sedim, sada mi se igra, telo mi to traži. Volela bih da crtam, osećam da ću nacrtati dobar crtež ili Neću da spavam, mogu bolje stvari da radim za to vreme, da sređujem sobu, igračke ili dvorište. Kako se ipak dešavalo da je kao mlađa imala poslepodnevni odmor, ona bi zaista bila nemirna, ponajmanje telom, onih dana kada joj se radilo nešto drugo, jer kada su bili neki običniji dani, spavala bi dugo i spokojno.

Druga deca vole Anu, vole je u parku, na igralištu, u vrtiću, jer je brza, interesantna, ni jedna igra joj nije strana. Sa decom je nasmejana i teško podnosi kraj igre, intenzivniji je njen način odbijanja da prihvati da se igra završila od velike većine dece, možda jer se tu oseća zadovoljno i stvarno prisutno.

Primetila sam da Ana odavno, godinama, na razne načine pokušava da pridobije više od mrvica roditeljske pažnje koja joj se poklanja i iskreno bih bila super srećna osoba ako grešim, ako Ana uspeva da se oseća dobro dva i po sata pre spavanja, koliko dnevno provede sa roditeljima. Možda oni stvarno imaju neku moć da uspevaju sve vreme da nadomeste u tom kratkom intervalu.

Ipak, sumnjam u to, jer sam više puta bila svedok kada bi pod temperaturom ili nekim drugim simptomom otišla ranije kući, ona bi tada poručivala, bez obzira na lomnost, Hej, drugari, sada puno dana neću dolaziti, jer sam bolesna, biću kući, da bi već nakon dva dana bila opet prva u vrtiću. I tako uvek. Poslednja u nizu ovakvih reakcija bila je kada je uganula nogu, plakala je i smejala jer će joj mama ranije doći, po pozivu. Nije došla, ispratila je Ana skoro svu decu. Došla je i sutra u vrtić, hramljući i iskreno ne znam koliko je noga bolela, a koliko je vapila za pažnjom roditelja. Opet je mama pozvana da dođe ranije i opet je Ana plakala i smejala se istovremeno.

Viđam mamu povremeno, znamo se od ranije, površno, mali je Beograd. Viđam je kako nakon posla ide kući i možda stvarno neodložne poslove tada obavlja, to već ne mogu sa sigurnošću da osporim, ali baš svaki dan, mesec, godinu, nešto mi tu ne štima, jer sam je videla kako sedi sa drugaricama u parku, dok joj je ćerka neutešno plakala, zato što opet samo njoj niko nije došao na radionicu.

Viđam ih i kako provode vreme van vrtića, na igralištu. Ana doziva mamu, kako bi je impresionirala novim mudrolijama, mama priča telefonom, piše poruke i tek onako dobaci, Dobro, Ana, videla sam te. Gospođa mama deluje sasvim pristojno, kakvo je stvarno stanje stvari ne znam. Tata je često odsutan, to sam primetila.

Ana ovog septembra polazi u prvi razred, nesigurna, prepuna energije i jeda, sve češće situacije dečjeg zadirkivanja rešava vikom, ponekada i tučom, bacanjem stvari oko sebe, da bi na prvi zagrljaj njeno malo telo počelo da se smiruje i opušta. Indirektno sam pokušala da se obratim mami i nije se izrodilo ništa vredno pomena, tako da se moje učešće ne dovodi u pitanje, ne može da ga ima, bilo je uzaludno i što sam pokušavala , ali to je sada nebitno.

Grlim te, Ana i maštam da dobiješ sve ono što ti detinjstvom i odrastanjem sleduje, mir, spokoj, zadovoljstvo i potreba da voliš sebe.  Duboko u sebi osećam da ćeš i ovu situaciju prevazići, da će se roditelji probuditi. Mada nemam ideju kako, znam da ličiš na borca i ja ti se zarad toga divim….

Dođe tako dan, na njega se nadoveže noć i još preti da će opet dan da uzme primat u nekim neobičnim osećanjima, preispitivanjima i poneke nesigurnosti. Zaboli i to pravo, što kaže moj marido, pa ti se učini da ćeš na komade da se rasplineš.

Kad ono, setiš se…Ej, ja sam dobro, zdrava, prava, ostvarujem svoje želje čim im se posvetim. Ej, ja sam želela da idem u NYC decenijama i ostvarila sam, ej i ja sam volela čitavog života jednog De Nira i nebesa su namestila da se on i ja sretnemo, neskromno rečeno, istini za volju da ga vidim, ali koga je briga za detalje….

I tako ima dana, ponekad i noći kada bih htela više. Da sam više svoja, sama sa sobom dobro, a onda se ipak umeša mašta, Hm, što vas ne bi bilo još više? Ili da drugačije postavite stvari, da malo uradite up side down?

Ma, nisam spremna, dobro mi je ovako. Svi smo na broju, srce kuca zadovoljno, samo posao da promenim i eto gaC, sve je na mestu. Što mi se onda petljaju kojekave misli po mozgu, prosto ni sama ne znam, ali eto ih, tu su?!

Da li što previše kopam po sebi, a to ove dvadesete godine hoće da urade od čoveka ili što mi je mnogo lepo, pa daj da nađem nešto na šta možeš da se požališ, šapuće mozak. Ima toga bez daljnjeg, a ima i konkretnosti. Recimo da mi je ozbiljno muka kada treba da smislim ručak za dva dana, ne bi li ga starija promrljavila, a mi ostali ako stignemo. Kako da spremim zdravu užinu, a da ista prosto mami da se pojede? Veš da se prostre i da nije neophodno da ljubazno zamolim za pomoć čeljad našu ako mi je muž odsutan, jer to, časna reč, radi normalno, kao verovatno i svi ok muškarci. Da li da zovem M. da mi pomogne ili mogu sama sve oko održavanja kuće.

Mogu da sam budna i da spavam. Mogu da radim u vrtiću sa decom nasmejano, jer su iskrena radost i da posle toga imam dovoljno energije za moju veoma energičnu mlađu ćerku, dok me ne sastavi  moja sa energijom zbunjena tinejdžerka, sa pitanjima u kojoj meri se u ovoj kući ima razumevanja za nju i njen lični prostor?! Zato i pišem povremeno, jer samo tako stižem, ali zato idem na seminare i predavanja, da unapredim sebe i biznis. Čitam knjige isključivo po prevozima, jer drugačije ne stižem od folklora, jezika i ostalih zanimacija, dok pater familijas razrađuje mogućnosti za budućnost, za sve nas. Obnavljam vožnju, jer ovaj mališa parkiran ispred zgrade to očekuje, a tako sam sebi i obećala, biću mama vozačica, jer su one to želele. Ponavljam i moj engleski, jer za sve godine znanja istog nisam uspela da se privolim da negde to bude i zapisano.

I tako kao što je Duško Radović svojevremeno rekao  o sitnom živuckanju i raduckanju, baš želim malo bolje od toga, da živim i volim lepo, makar kao do sada, što me navodi na zbunjenost, kojoj sam sklona. Šta ću, tako nekako….

Niti šta novo, niti mnogo pametno sam uspela da prenesem, a htela sam.  Baš kao što sam htela da prenesem, tako  sam želela i da pišem i podržim svakoga ko se oseća slično kao ja, prepune glave preispitivanja, mozganja i analiziranja. Jer, takva sam vam ja, a vi kako gledate na stvari, baš me interesuje…

Ja baš ovakva treba da budem, za dobrobit moju i mojih oko mene…

I ja imam Robert De Nira, razumemo se.

 

Da li sam te dobro učila i sa tobom dovoljno pričala kada si bila beba, prvenče moje milo? Nisam. Ipak, odbijam da žalim, jer hoću napred sa tobom, koliko  ti bude potrebna moja podrška i dokle god doseže tvoj potreba za zajedništvom.

Kao opšte poznato već sam pomenula da sam sa tobom više ćutala nego pričala dok si bila beba i sada znam ili bar mislim da znam da si za neke situacije više darovit od nekih drugih. Tako sam i ja saznala o sebi da umem da budem mama, ali da mi fali spontanosti u toj mojoj misiji, što sam kod nekih drugarica viđala kao prirodnu veštinu ili dar. Iskrena da budem, uz više napora, bolja sam bila u komunikaciji sa tvojom sestrom. Zato, ako za nečim žalim, jeste što pre tvog rođenja, iskreno i pre začeća, nisam poznavala Aleksandru. Elem, bilo je kako je bilo. Kasnije sam se uključivala lakše i prihvatljivije.

Kako će kasnije okolnosti pokazati i dokazati kako je i šta sa tobom rađeno, videćemo. Verujem da imam pravo da se nadam najboljem za tebe. Jer, iako nisam od momenta kada si se rodila bila zaljubljena u tebe, već je to išlo postepeno, bila si mi jako važna i osećala sam da je moja jaka potreba da te čuvam i štitim. Tako je jaka ponekada delovala ta potreba, da sam imala osećaj da bih mogla da izgorim i da mi ne bude ništa.

Obnavaljajući ovih dana gradivo o važnosti prenatalnog perioda i načina na koji sam to ja radila, kao i o danima kada si se rodila, a ja bila kao nema, iako si mi se svakim danom sve više dopadala i lagano me osvajala, na trenutak se jesam zbrinula da li sam napravila nepopravljive greške u vezi sa  tobom? Zaključila sam da jesam grešila, ali sam se odlučila za termin popravljivo, jer sam i sama dosta sazrela kao osoba, a čini mi se i izveštila  kao mama i mada znam da ćemo plodove rada sa tobom do ulaska u pubertet tek videti tokom samog puberteta, ja silno verujem da ćemo uspeti i da ćeš ti ojačati i biti spremna za život. Našla sam snage i da sebi oprostim, da bez prevelike griže savesti idemo napred, nekada jedna pored druge, nekada ja ispred, a sve češće, mila moja, ti ispred mene, što me iskreno raduje i hrabri. Računam i na sreću, koja će te pratiti, ma, šta računam, osećam je.

Možda su upravo moja skromna saznanja o određenim aspektima razvoja, dovela do trenutka kada sam se pitala, Hej, ko je ovo u D. sobi, gde je moje dete, koje je do juče bilo prisutno u svakom segmentu našeg bivstvovanja. Možda zato brže umem da planem i ishitreno reagujem u trenucima kada si i sama sebi teška, umesto da prizovem empatiju i grlim te, isključivo koliko ti dozvoliš. Ne znam odgovore na ova i slična pitanja, znam da se vežbam da više verujem svojoj intuiciji, da još više slušam neke ljude učenije od mene, da gutam ozbiljna štiva na ovu temu napisana i da uvek, iznad svega, čujem tebe, što, priznaćeš i sama  često nije jednostavno.

Već sam sada sigurna da ćeš biti mnogo bolja od mene i unapred se zahvaljujem nebesima da nasledstva tvojih roditelja budu lagana za nošenje na tvojim plećima, da te što manje vraćaju na poteškoće i nedoumice, jer ja bih sada umela i drugačije i bolje i kvalitetnije. Ipak, ja sam ti data za mamu i mada ti obećavam da ću se truditi da i svoja roditeljska nasleđa ne prenosim na tebe, nadam se da ćeš mi oprostiti što sam bila brza i htela sam sve i odmah sa tobom. Čuj, molim te za oprost, a i dalje sam brza, hm. Ipak ima neke razlike u tim stanjima moje ličnosti onda i danas, naučila sam neke stvari, popravila, možda se malo i umudrila.

Budi svoja najjača svetlost na putu odrstanja i sazrevanja. Budi najhrabrija u donošenju svojih odluka, a ako i ne budeš, pitaj, slušaj, savetuj se i sve ćeš ti to savladati, a i ovo stanje levitacije, koje te progrlilo, neće trajati zauvek. Vidim te ja, gradiš uspešnu sebe i bolju verziju nego što su tvoji roditelji. Malo li je, a toliko je izazova postavljeno ispred tebe i očekivanja, za koja često ti i tvoja generacija niste dovoljno sazreli i ti plivaš, plivaš. Ponekada ti zafali predaha i čistog vazduha i to je u redu. Sasvim u redu kada si mnoge stilove plivanja već savladala, a život je pred tobom kao tvoj saveznik da veštine učvrstiš i sebe ojačaš.

Ja baš lepo znam i još lepše osećam da ćeš moći….

Volim te!

 

Ja sam mama i vrcava sam kao dama, a u stvari nisam dama ni malo.

Ja sam se silno trudila da se kao takva predstavim okruženju, bilo mi je bitno da se vidi da sam zadovoljna i uvek nasmejana. Takvu sliku o meni imali su oni koji me površno poznaju, poznanici, pojedine kolege, roditelji sa kojima se moje troje dece druži, zatim vaspitači i učitelji moje dece, jer…

Ja se uvek pojavljujem doterana, na veoma visokim štiklama, često neobičnog oblika, nehajno zabacujem svoju kosu i konstantno sam nasmejana, osim kada mislim da me niko ne čuje, pa krenem da kritikujem najmlađu ćerku zašto se opet u vrtiću isprljala? Zar je baš morala da se igra sa svom decom u peščaniku, spušta se niz tobogan u novoj haljinici i tome slično, što meni, kao majci, jeste od suštinskog značaja?! Ipak, ako se iznenada pojavi vaspitač, ja grlim moju mezimicu i kažem joj da je slatka tako muzgava, jer će to sve već mašina oprati. Takva sam vam ja.

Vrlo slična situacija je i u školi, koju pohađa drugo moje dvoje dece. Pred učiteljicom sam vedra, do prve ozbiljnije prilike, koja će neminovno zahtevati moju zaštitničku reakciju. Dakle, smejem se, prihvatam sugestije, a onda kada niko ne vidi, kada  dovoljno zađemo iza dvorišta škole, zavrnem malo uši mojoj deci ili ih čupnem za kosu. Postupak isti, ako se nenadano neko pojavi, ko već ima sliku o meni kao o miroljubivoj, pogladim svoju decu, tešim ih, grlim.

Prilično mi dobro ide i  zato sam se ozbiljno iznenadila kako sam pre neki dan na druženju roditelja i dece mogla onako burno, tako nesvojstveno meni, da reagujem. Mada je verujte mi na reč, reakcija bila više nego opravdana. Oprostite, ali kako je moglo uopšte da se desi da samo ja ne budem obaveštena o potencijalnom druženju na vreme? Svi, doslovno svi roditelji su znali, osim mene i šta biste vi uradili? Ne biste valjda mirno podneli tu situaciju i kao ostali seli  da učestvujete kako bi dete osetilo zadovoljstvo? Gde je moje zadovoljstvo? Gde se izgubio osećaj za pristojnost da sam uvek, o svemu obaveštena? Da nije možda  bilo potrebno da se dodatno raspitujem, kao što većina roditelja radi? Molim lepo, dužnost onih koji rade sa našom decom je da u svakom momentu imaju svaki podatak u glavi, a ako već zaboravljaju, mogli bi malo i da zapisuju. Naravno da ne tražim dodatne informacije, zna se ko je dužan da mi ih prosledi.

Zato sam vrlo demonstartivno napustila potencijalno druženje i nisam imala nameru da se bavim još i osećanjima moga deteta. Jer i ja uvek nasmejana, imam svoje granice, preko kojih ne prelazim!!!

Zato nema mesta čudjenju kojom sam brzinom  zakopčals  rajsferšlus na mom mantilu i vrlo infatilno ljutnju pokazala, te na  molbe i izvinjenja nisam reagovals, jer ja sam odrasla osoba i kao takva ocekujem da me tretirate s poštovanjem.

To da li je mom detetu nešto bilo uskraćeno, kao i šta pred decom pričam o vaspitačima i učiteljima, dozvolićete, samo je lična stvar i principijelno vaspitanje kojem težim.

Dok ne naletim na nekog gromadnijeg, tada ću se opet saviti i milovati decu, okolinu, sve. Prilagodljiva sam, time se ponosim, iako bi neki rekli beskičmenjak je to. Kako god, evo me ubrzo u super novim štiklama i novim, pred kamerom vežbanim, osmehom.

Super, cool, more than cool, nasmejana mama-dama….

„Znaš, bila je neka situacija gde je taj stariji čovek mene mazio i ljubio i ja pojma nisam imala da li je to u redu. Bila sam zbunjena, jer su u drugoj sobi sedeli moji roditelji i družili se sa još nekim prijateljima. Sećam se samo da me je grebala njegova brada kada se dodirivanje nastavilo na intimnim delovima. Imala sam pet godina i nikada nikome nisam rekla. Takva su vremena bila. Ja se nisam ni bavila time koliko je to pogrešno.“

Mi pričamo stalno sa našom decom, komentarišemo, pogledamo video klipove koje se sposobne da razumeju, ponekad tendneciozno pročitamo neku vest pred njima i opet, najvažnije, razgovaramo i hrabrimo ih da uvek treba da nam se obrate i na najmanju sumnju koju su osetile u nečijem ponašanju.

Ovako su nas učili, dodatne informacije sam dobila edukacijama i priču smo zaokružili na sledeći način.

Sa nepoznatim ljudima se ne razgovara i koliko god da budu uporni pri uspostavljanju kontakta, jasno i odlučno NE pomoći će im da se neznac skloni. Ako se pak ne skloni, prilaze starijoj osobi od poverenja, a ako nema ni nje odlaze sa mesta razgovora u prvi skup ljudi koji im je na vidiku. Bežanje se podrazumeva ako izostanu ponuđene mogućnosti.

U situacijama kada se dete izgubi ili iz nekog razloga ne vidi svoje roditelje, osnovno pravilo je da dete ostane na mestu gde je poslednji put bilo sa odraslim osobama, zato što je mnogo veća šansa da se na taj način pronađu, u suprotnom mogli bi da se traže u nedogled, što je opet prihvatljivije dok god ima nade da će se naći, od mogućnosti da se više ne pronađu. Zato smo ih obe, mlađu i dalje, držali čvrsto za ruku, posebno kada smo na prometnim mestima. S tim u vezi navešću lični primer. Starija ćerka i ja smo se vraćale iz prodavnice i sve vreme smo razgovarale, kada sam se u jednom trenutku okrenula da uzmem nešto sa zemlje i nje više nije bilo u mom vidnom polju. Srce je počelo momentalno brzo da mi kuca i dozivala sam je tih par sekundi. Ništa. Okrenula sam se iza sebe, ništa, gledala napred, ništa. Počela sam panično da trčim ka gore i da propitujem komšiluk da li ju je neko video, sve vreme je sve glasnije i glasnije dozivajući. Niko je nije video… Vraćam se, kao što smo mnogo puta ponavljale na tačku gde sam je izgubila, kada ona izviruje iz žbuna, sa buketićem cveća, neutešno plačući. Kaže, Čekala sam te kao što si mi rekla, gde sam te polsednji put videla. Grlimo se, ljubimo i brišemo suze dodirujući se licima. Zastala je samo na kratko da mi ubere cveće i ispoštovala je svaki deo dogovora o pronalaženju. Plakala sam i radovala se istovremeno. To je moja ćerka.

Pričali smo starijoj da kada je na nekoj proslavi, zabavi, okupljnju, uvek traži piće koje pred njom može da se otvori i svelo se sve na limenku. I samo na limenku i našu zahvalnost nebesima dokle god bude tako. Isto kao što smo je bodrili da je u stanju da odoli udvaranju i navalentnosti bolesnika koji su čekali decu isper škole, nudeći im omiljene čokoladice i ostale slatke stvari. Kao mantru je ponavljala, NEĆU uzeti i jasno ću reći NE! Good girl.

Sve su to strašne spoznaje i suočavanja i ne bih mogla pametno da rasuđujem i kažem šta je važnije ili opasnije od čega. Samo iskreno verujem da će naša i mnoga druga deca umeti da prepoznaju i reaguju u skladu sa naučenim u PORODICI na šta NIKADA ne smeju da pristaju. Mnogo je ljubaznog, a bolesnog sveta u našem okruženju, slatkorečivog, prijemčivog za svakoga i njihova pobeda je ako to uspeju da prepoznaju, a ja osećam da hoće. Silno smo se trudili, a trud će se već ubeležiti u onom delu mozga gde treba, da znaju da prepoznaju, reaguju i kažu nam ako ih je neko ružno gledao, pokušao da ih dodirne ili već dodirnuo. Da imaju svest da nije njihov problem, sramota ili šta već, nego da je važno da odmah reaguju.

Jedini zaključak koji mogu da izvedem jeste da stalno treba da pričamo sa našom decom, demonstriramo, pokazujemo snimke i fotografije, hrabrimo ih i jačamo da znaju šta niko ne sme da im uradi. Nikada!!!