Kada carković-carkovićka polaze u prvi razred

Sedim na terasi, gledam u lepi nam Košutnjak i mislim, mnogo mislim. Previše analiziram. Neka bude da preterujem…

Na prvom roditeljskom sastanku našeg đaka prvaka, postvaljala su se veoma neobična pitanja i ona su me navela na razmišljanje. Da li je stvarno važno u kojoj učionici borave deca u boravku i zašto je potrebno da se ona s vremena na vreme menja, kao i da li je bolji blok broj četiri ili blok broj pet?

Svi smo bili uzbuđeni, zadivljeni, ispunjeni nadom, bez obzira što sistem ulazi u naše kuće. Digresija, sistem koji će kao takav da pokuša da njoj ili njemu uguši svaku potrebu za individualnošću. Elem svi smo tako egzaltirano poletni i verujemo u nešto neverljivo, ali ipak ima neke nade.

U našoj školi to izgleda ovako, red priredbe, red preglasnih roditelje čija deca ne učesvuju u priredbi, što im po automatizmu daje za pravo da viču, dozivaju se i šale na sav glas. Nešto kao vrhunac, jer on tek sledi, dešava se u momentu kada se dete preglasnih roditelja prozove, da krene za datim učiteljem ili učiteljicom. Roditelji do te mere počinju glasno da pričaju, komentarišu, da više niko ne čuje ime svog deteta, a da se zadesilo da je iza malog carkovića na spisku. Kratak rezime navedenog, em se omalovažavaju učesnici priredbe, em druga deca postaju nevidljiva i naravno da problem nije u carkovićima, već u modelu  nevaspitanih im roditelja.

Sedamo u učionice, učiteljica pokušava da dođe do reči, roditelji bi da sednu u klupe sa svojom decom, pa tek odokativnom metodom shvataju, avaj, da to nije izvodljivo, jer deca koja nisu potrčala takođe imaju svoje mesto u klupi… Učiteljica i dalje želi da nas pozdravi, ali nije dovoljno glasna da nadjača roditelje carkovića i tako traje vašar, dok se sama deca nisu utišala. Objašnjava nam pravila dolaska i odlaska, a kao dobrodošlicu decu proziva da dođu po poklončić sa njihovim imenom i taman kada je izgledalo da odrasli umeju da budu odrasli, oni najglasniji roditelji brzo, nestrpljivo i nasrtljivo prilaze svojoj deci da vide hitno, sada šta piše u paketiću, bez obzira što neka druga deca i dalje strpljivo čekaju da ih prozove učiteljica. Uostalom ko im je kriv što su im prezimena na N, S, Š!

Prođe i ovaj deo susreta i za sutra imamo mi odrasli roditeljski sastanak. Iskreno slabo se sećam šta nam je učiteljica sve pričala, jer je presretačima bilo važnije da istog momenta postave sijaset pitanja, na koja bi odgovori svakako usledili da su se na vreme naučili strpljenju.

I za kraj tema boravka,  jednog bloka i poruka lične prirode.  Pokušavaju dve učiteljice, naša razedna i učiteljica iz boravka, da nam objasne radno vreme boravka, rada u boravku i slične servisne informacije, kada se javi majka na cara lično da unese protest na menjanje učionica u boravku na svakih šest meseci, uz sledeće obrazloženje: “ Ni malo mi se ne dopada što će deca menjati prostorije boravka, jer će se ona saživeti sa svojim prostorom, naučiće svaki detalj u vezi sa učionicom, okačiće na određeno mesto omiljeni crtež, po mom mišljenju to je potpuni nonsens.“ Nisu uspele učiteljice da objasne majci zažto je važno da se učionice menjaju i na kraju je sve svedeno na kraj potencijalne rasprave, tako pravila škole nalažu.

Na pomen pribora i bloka broj četiri druga majka je reagovala u neverici:“ Molim Vas zašto ne može blok broj pet?“ Učiteljica već gubi moć ubeđivanja i poručuje ako su već kupili blok broj pet, neka tako i ostane, na šta će majka: “ Jeste, kupili smo blok broj pet.“

Odosmo sa bloka na drugi predmet gde dobijamo obaveštenje da će deca koristiti udžbenike i sveske, te da kupovina radnih svezaka nije potrebna i javi se neustrašivi tata izjavljujući sledeće bez trunke stida: “ Slobodno poručite nastavnici da radna sveska košta samo sto dinara i da može da je uvede u korišćenje…“ Tajac, čak su i najuporniji u prekidanju i upadicama zanemeli.

Inače, naše dete je dobro, privakava se, rakcije su prihvatljive, sve se više raduje i sve se dalje odvija po planu.

Toliko…

 

Leave a Comment