Postoje razne porodice, obitavaju oko nas i iako nas oko i um varaju, slabo ih poznajemo, dok se ne zbližimo ili nam se u nekom momentu poveri jedna strana roditeljstva. Tako ni ja sa ovim zaključkom nisam žurila, već sam posmatrala dok se sve nije složilo.
Upoznala sam u parku, a gde bih drugo mogla da analiziram, petočlanu porodicu, koju broje mama, tata, dve ćerke i sin, starosti od sedam do tri godine. U velikom broju susreta svi zajedno, delovali su prilično skladno, zabavljajući se sa decom i nekom pristojonom komunikacijom medjusobnom i sa nama parkovcima. Znam da sam osetila oduševljenje kako mama uvek izgleda otmeno i doterano, tata takodje i ovde je najmanje reč o fizičkom izgledu, nego u skladu koji je odisao medju njima.
Naravno da sam u ovoj priči najmanje bitna ja, ali uvodim kao napomenu da sam se zbližila sa najstarijim detetom, prvačićem. Pričali smo o raznim detinjastim stvarima, odgovarala sam detetu na pitanja o prirodi, školi, mojoj deci i šta je već detetu bilo interesantno. Za vreme naših kratkih razgovora mama i tata su se obično zabavljali sa ostalo dvoje dece.
Puf, kao ni iz čega, razveli su se. Deca kod mame, tata može da ih vidja kada poželi, ali razvod. Ne znam zašto, niti pitam. Dete, moj drugar iz parka, kaže da tate često nema kod kuće, da mama sve radi sama, ali da ona ima dovoljno novca za sve. Ok.
Sve redje decu vidjam u parku, da bi mi dete u jednom momentu reklo da su malci u vrtiću, u dežurnoj sobi, a ono u boravku. Dobro, mislim se, rade oboje roditelja, sada žive na različitim adresama i to je njihova trenutna neminovnost.
Nakon nekoliko dana srećem mamu jednom, pa još jednom i još jednom kako šeta našom glavnom ulicom u naselju. Nije moja stvar da zaključujem. Tek ona me jedan dan zaustavlja da se javi uz rečenicu, Znate da smo se razveli, e, pa ja sada uživam da sam na bolovanju, jer mi je mnogo naporno sa troje dece u kući, a on ( muž) što hoće da je sa njima neka nadje način, moj mir mi neće rušiti.
Dodjem sebi, dodjem kući i prisetim se kako sam sa ono pola duše trčala po decu u vrtić i školu kada je muž na putu ili uskakali moji roditelji da ne daj bože ostanu predugo u nekoj ustanovi. To smo mi radili i ko kaže da smo bili u pravu, mada bismo opet radili isto.
Prvo sam u svojoj glavi mamu pomenute dece osudjivala i istovremeno osećala sažaljenje prema tati. Zatim sam osvestila da ko zna šta sve ne znam u vezi sa porodicom o kojoj pišem.
Svidja mi se što je mama pre svega i dalje nasmejana, čudno mi je što ponavlja kolikooo su joj deca naporna i da treba okolina da je razume, mada je nju realno briga za okolinu, jer joj je teško. Buni me što deca, ponajviše najstarije dete, pominju tatu gotovo u superlativu i sve u vezi sa vikendima provedenim sa njim, jer opet ko sam ja da donosim zaključke i daleko bilo osudjujem.
Uz dodatak da su i za dan pred Novu godinu malci poslednji otišli iz vrtića, a da sam najstarije dete videla samo u parku. Za vrtić mi je reklo dete, za ostalo zaključite sami. Ima mnogo takvih porodica i uvek se pitam ko bi bio na dobiti ako bi se uključila naša nesrećna socijalna služba?!
Niko!
Koliko su deca bila željena možda u ovoj ili nekoj sličnoj priči, evo lepo ne znam…
Оставите одговор