Категорија: Uncategorized

Kako da vam kažem, ja volim decu, za početak ovog pisanja. Volim ih, ali ipak…

Da, bunim se za brojnost dece u grupi, Da, smeta mi što su više nego skromno opremljeni državni vrtići, Da, fali mi materijal za rad i često radim, radimo, sada M. i ja, ranije neke druge drage koleginice, sa poteškoćama, ali radim. Volim decu, a što se mene tiče i kraj teksta treba ovako da zvuči, volim decu i rad sa njima.

Svaki tekst, pa i ovaj, pišem iz iskustva, što ličnog, što provereno tačnog. Nikada sa nagađanjima, jer se to kosi sa mojim bićem i bavljenjem sa decom. Zato, odmah da pojasnim, želela sam da budem glumica, ali nisam uspela u tome, te su mi moji roditelji gotovo nametnuli ideju dece, jer sam, po njihovom ubeđenju mogla dugo da se igram i glumim, amaterski i iskreno. Tako sam i završila prvo Višu školu, a onda i fakultet da se bavim decom. Bilo je spoticanja i poricanja našeg učenja na fakultetu, jer šta će nama, čuvarkama dece, sve to.  Ili znaš da čuvaš dete ili ne?!

Dragi roditelji, mnogo je više utkano u naš posao, osim pukog čuvanja vaše dece, jer ako ste nas generalizovali, zarad sporadičnih priča, ili daleko bilo iskustava, što jeste tužno i neprihvatljivo, ipak mi je sasvim  nemoguće da niste upoznali horde ljubaznih, empatičnih, ljubavi punih vaspitača, jer mi postojimo i brinemo se o vašoj deci, družimo se sa njima, učimo ih, mazimo i vrlo često, kako god zvučalo, budemo dopunski roditelj vašem detetu.

Normativi su od strane države odavno pogaženi, ni sama ne znam tačno da vam objasnim računicu, jer se ona svodi na trenutašnji dneveni deo dolaznosti, što je mnogo daleko od stvarnosti. U praksi je drugačije, na žalost. Mi se vrlo često, na dnevnom nivou, bavimo sa tridesetoro dece, evo i brojkom, 30. dece. Buka je ogromna, svako traži svoj deo pažnje, prisutnosti, nege i vidljivosti, jer i najtiše, najnenametljivljije dete očekuje, s pravom, da ga vidite i doživite njegovo prisustvo. Sada, evo vam matematike na delu, imena dece, potrebe i različitosti, želje i htenja, navika u ishrani, potrebe za spavanjem, jer vi i ne znate ko je dete pored vašeg deteta u grupi. Objašnjenje, postoje deca koja ležu nedopustivo kasno, kao predškolci, koji ne spavaju u vrtiću i ovo nije naš posao, pa da se time bavimo, ali obzirom da postojie, takvo dete vam, ne želim da ulazim u potencijalne situacije zašto leže kada mu vreme nije, otežava, pravi dodatne izazove. Ako se nenaspavanom detetu na predškolskom uzrastu spava, vi smišljate nadljudske situacije da se nađete tom detetu, a da ne zapostavite ostatak naspavane dece, željne pažnje, učenja, novosti, rutine, dnevne prozivke i tako nekih sitnih stvari, za koje možda ni sami ne znate da vaša deca vole.

Želim da verujem da dobro radim svoj posao, za šta imam pokriće nekoliko generacija, isto kao što je vrlo verovatno da su se potkradale nenamerne greške, ali ipak greške, pa se prosto pitam, treba li da vagamo te situacije ili da malo više čujemo, daleko bilo, poštujemo osobu koja se bavi vašom decom, ništa manje nego što hirurg operiše, ništa manje od nastavnika koji vam kasnije uči dete, ništa više od osobe koja se trudi da servira obrok vašem detetu ili počisti nered za vašim detetom.

Čemu degradacija profesije vaspitača, a onda ozbiljna frivolnost prema učiteljima. Je li sve zarad ocene i da li se na kraju deca uče da je ocena i takva vrsta priznanja bitnija od one kada se vaše malo dete razvija i kao sunđer upija sva saznanja i iskustva oko sebe i u vezi sa njim samim? Slobodno se zapitajte i poslušajte neke vrlo učene ljude, koliko je zapravo važan i kakve tragove ostavlja period u odrastanju vašeg deteta od momenta kada ga upišete u vrtić?!

U suprotnom poješće vam decu neko strašniji od nas, onda kada smo možda jedini spas bili upravo mi, posebno sa akcentom na decu iz nestrukturalnih porodica, bez maženja, čitanja pred spavanje, nežnog kupanja, posvećenosti i dozvolite, gde su deca „ispadala“ višak u nekoj priči.

Bez ikakve glorifikacije zanimanja, kojim se i sama bavim, šta više često bih da pobegnem iz cele priče i osnujem svoju cvećaru, budite pažljiviji prema potrebama svoje dece, jer je možda vrtić ostao jedina ustanova bez etiketiranja, za sada, bez merenja različitih vrednosti, osim iskrenih zagrljaja, bez zalaženja u tuđi džep i brojanja robnih marki na detetu…

Toliko od vaspitačice koja će vam se jednom javiti sa sasvim drugačijeg mesta, ako se tendencija nepoštovanja nastavi. Bilo mi je drago…

Volim decu!

Ovo pisanje ne bi trebalo da ispadne strašno, već više kao preispitivanje sebe, granica, kao i čari i izazova roditeljstva, još nečega i tako dalje. Pa da krenemo…

(Moja ćerka se ne slaze sa ovom izjavom!!!!~!!!!!!!), ovo je moja ćerka upravo dodala, što mi naravno ne smeta da o ovoj temi pišem.

Od kako sam osetila prve porive majčinstva, bila sam sigurna da ću biti mama, mada danas shvatam da je to bila misija u koju sam verovala, ali ne i nužno koja će se ispuniti. Shvatam da je i bolje što se tada time nisam bavila, jer da jesam ko zna da li bih se u pomenutoj ulozi ostvarila. Verujem da kada verujemo, možemo da prizovemo, verujem u čuda, jako, ali to ne bude uvek dovoljno.

Maštala sam, upoznali smo se moj dragi i ja i bez garancija, jer po mom mišljenju one ne postoje, poželela sam da to bude to. Tako se nekako sve i odigralo i desila nam se ona, damica koja mi se umešala u tekst. Iskreno sve se dešavalo čarobno, bez ikakvih poteškoća, kako u danima trudnoće, tako i u prvim danima, dalje godinama Kikirikijevog života. Bez previše izazova, nekako dobro sve. Nismo tada mislili o pubertetu i nekim drugačijim izazovima, nismo ni kada nam se Šmizla, sama po sebi zahtevnija, dogodila. Jedino da ovde dodam, ja nisam bila mama koja je jedva čekala da joj deca porastu, baš mi je bilo mnogo lepo, svima nama zapravo, dok su malene i realno manje zahtevne. Jedina potreba je bila ljubav, uz nju pravila i granice, ali ljubav pre svega.

Tako preskačem sve vragolije detinjstva, jer je osim Šmizlinog nespavanja, sve  bilo kako je trebalo da bude.

Ovde ide velika pauza, jer su neke, još uvek, male, sitne godine u pitanju i onda kreće taj tinejdžerski period, prvo kod jedne, onda i kod druge i što bi moja draga majka V. rekla, Sine, vi ćete biti u klimaksu, kada i mala u pubertetu. Ove izazove sam mogla da čujem od roditelja starije dece, čitam o njima i ipak ništa ne saznam, jer nisam  znala ja ko će se kako tačno razvijati, u kom smeru i kojim tempom.

Zato, prilično zadovoljno prelazim preko ovog dela odrastanja, analiza i zameranja sebi, mužu ili najbližoj okolini. Da je bilo komentara od strane naših ćerki, jeste, negodovanja takođe. Osećao se moj strah i zebnja, koja je skoro uvek izostajala u mislima i osećajima mog muža. Krenula su naime sasvim drugačija ispitivanja mene same. Da li sam ovo očekivala, da li sam mogla da pretpostavim koliko je odgovorna uloga moja, na mahove i vrlo teška, da li sam joj dorasla i na kraju, ko je u celom Univerzumu odlučio da jesam podobna za ulogu majke, jer me za to nikada niko nije pripremao…

Kako bih sumirala sva moja osećanja i nedoumice, koje su nekada dosezale, da li sam baš ovako svoju majčinsku ulogu zamišljala, da li sam išta znala? Odgovor je NE! Uz dodatak da bih opet volela da ih rodim i budem bolja, jača, snažnija, odlučnija, više svoja… Bude lepo, pa bolno, sigurno, pa puno strepnje, smešno i teško u isto vreme. Sa ove tačke gledanja, zahvalna sam što sve radim sa partnerom, jer možda bih i imala kapacitete za drugačije, ali ako imate skladnu priču, ni jedna odluka nije samo vaša, što je bar meni bila olakšavajuća okolnost, jer bih se, možda, a više verovatno, pogubila. Sve i da sam bila sama, drago mi je da sam sve prolazila i prolazim, proživljavam sa nekim.

Bez pripreme sam postala dva puta majka, bez pripreme je D. postao dva puta otac. Zahvalna iznad svega, ponekada zbunjena i zabrinuta, poželela bih svima, kao i nama, da se prepustimo, radimo po osećaju i našim nekim internim načelima, dok god ne ugrožavamo bilo koga.

Na pisanje me inspirisala jučerašnja, ne baš emotivno laka, situacija između ćerke i mene i neka je, jer skromno smem da zaključim da sam bolja nego što sam mislila da jesam, isto kao što još mnogo toga treba i želim da naučim.

Na radost roditelja, kao i onih koji odluče da tu ulogu žele da preskoče.

Kada se vratim u biće male Vane, sve je izgledalo drugačije. Glumica ili novinarka je to biće trebalo da postane. Za glumu hvala što me zaobišla, uprkos pohvalama profesora M.M. i njegovih gostiju saradnika, kao što su bili gospodja M.K. i gospodin M.A., jer nije bilo jakog želudca i jakih kostiju da to iznesu, uprkos doslovnosti mog pokojnog profesora. Asistenta s namerom izuzimam iz poimanja, jer je bio i ostao licemer.

Jednoga dana,  kada nisam položila na glumi i pala u očaj, sa sve zatamljenim roletnama, tata mi je poručio ili dragstor, posle gimnazije ili me on upisuje u Sremsku Mitrovicu.

Poslušala sam tatu…

Moj tata je u dogovoru sa mamom imao neku ideju o mom fakultetu i o tome čime ću se možda u budućnosti baviti, ali sigurno ne decom, jer to je bio možda F8 put za mene.

Elem, nagovore me suptilno na tu školu višeg obrazovanja za rad sa decom. Ja pojma nemam šta ću sa tim biti, ali upisala sam, da ne ostanem propala u gimnaziji. Kreću predavanja i kolokvijumi, a u to vreme dešava mi se i ljubavna priča života mog. Završim prvu godinu, prebacim se na studije u Beograd i onda je nekako lakše išlo sve. Studiram, malo učim, malo više se vidjam s dečkom, ali pristojne ocene se pojavljuju u indexu.

Jedan važan momenat u toj drugoj godini jeste koncert Manu Chao-a na Tašu, jer dobijam priliku da napišem recenziju o istom za tada popularne dnevne novine, što me ohrabri da se prijavim na konkurs jedne bitne televizijske stanice. Aliiii….

Ne leži vragu moj, tata je u dogovoru sa G. mene prijavio za neki posao, u nekom vrtiću, što je mama takodje potvrdila rečima, Njoj baš treba posao i odoh tada ja u crkveni vrtić na čarobnom brdu. Vaspitačica, to je to.

Došao poziv sa televizije, posle mnogo odabira i suženja kandidata i ja iz straha da moji roditelji ne “udare” bojkot ostavim redakciji broj fiksnog telefona iz vrtića. Javila se teta R. i rekla da ja radim posle podne. Onda se ubrzo desio i sastanak na toj televiziji, kome su prisustvovali svi sem mene, jer sam kasno dobila dojavu. Tadašnja urednica televizijske stanice pita gde je gospodjica Djukanović? Drugarići kažu da nisam tu, a ona lepo zaključi da neću ni biti ako se na ovom sastanku nisam pojavila.

Džaba moja volja da osporim sve, džaba i moje kratko iskustvo u novinama D.T., gde sam imala pristojne članke. Zabeležena ostadoh kao vaspitačica. Nisam se loše pokazala u tom zvanju, za koje sam u neko doba i fakultet završila, pa radionice, seminari, edukacije, ali to do kraja nisam bila ja.

Zato kada mi spomenu ili nazovi prozivaju da mogu više i bolje od ovoga što radim, možda i bih razumom i mojim mozgom, ali srce pati, neispunjeno.

Ovde stajem sa patnjom, jer ako je ovo moja patnja sva, osim za Dj., neka je, neka me žulja, do sledećeg pisanja i novih izbora.

Hvala na čitanju.

Dajem sve od sebe, trudim se, učim, vežbam da si sa mnom i sa nama u svakom momentu, osim fizičkog prisustva. Dajem…

Znamo da ne voliš patetiku, a da sam joj ja naklonjena, pa ćemo se naći na pola, ako se i ti slažeš. Molim te i bez zamerki što pišem samo u svoje ime, tako mi je zgodno. Ostali voljeni ti se javljaju na svoj način i ja ne bih tu da se mešam.

Elem, imam jednu koleginicu iz vrtića,  mladja je od tebe, a starija od mene. Pomenuta gospodja S. mi priča par vaših susreta, kako si se šalio, ponosio i jedva se na nešto požalio, a meni tata milo, premilo u srcu i celom mom biću. Neke druge koleginice te tako pominju kako si tokom šetnje svraćao do ograde da mi se javiš i pomaziš me koliko uspeš zarad onih šipki, ali taman, dovoljno.

Tataaaa, ja nemam pojma kako će ovo pisanje ispasti do kraja, ja samo imam beskonačnu potrebu da ti se javim, da ti pričam, da te grlim, da te mirišem, da smo tu, da se naljutiš, da me voziš u pidžami  zarad 300m udaljenosti ili par km dalje i da me hrabriš da spavam tokom vožnje, jer ti brineš spavam li dovoljno… Hoću još da se krijem od tebe i blokiram te, da ne vidiš  na facebuku ili instagrameu kada sam legla, mada ti uvek po mom pogledu znaš koliko sam spavala. Hoću da odemo zajedno u tu fensi šmensi radnju, koja je zapravo jedan vrlo običan brend, da izabereš donji deo trenerke ili pantalona uz onaj gornji koji ti je D. izabrao. Ups, iskočio mi sveti D., znam da ti je ovo smešno koliko je istinito.

Realno, tajkicke moj, imaš neke još obaveze u vezi sa grejanjem, koje treba da nam objasniš, kao i gde da nadjemo onaj deo za kotao u podrumu. Što sada mi da se bavimo kolima i sličnim stvarima, kada to uvek hoćeš sam, jer znaš najbolje. Evo i ovo, lepo mi objasni kako D. da ušpikuje but sa belim lukom, umesto da naruči roštilj. Iskreno, malo si dužan za ta neka pojašnjenja.

Kako tata sad mi nešto da žalimo kad ima još toliko stvari u kojima je tvoje učešće neophodno. Zato ja i prihvatam i odbijam. Prihvatam i odbijam. Prihvatam i suočavam se…i baš nas briga što rečenica ne može posle tri tačke da počne sa malim slovom i, jer si nekako mimo drugih ti, a tako te sledim i ja. Mimo tvog znanja sutra ćemo imati i kolač i žito, jer ne znam gde ti poručuješ, pa sam se snašla. Pa zašla u neizdrž, za rusku salatu i mimozu, može malim slovima sve, jer nam se hoće. E, onda jedini ti jedeš mimozu, svima je tu previše krompira. Ok, ja i dalje ne znam, voliš li ti tu  salatu realno?!

Preferans, tata, to treba da me naučiš, bar peti deo da znam tu igru kako si je ti igrao na moru i da mi pokažeš taj život iz čamca, kada ideš da se osamiš, u Tunguziji. Da li  zapravo misliš na Tanzaniju, jer Tunguziju imam u srcu, ali fali na geografskoj karti. Plus laku noć, jele vas buve celu noć, odakle ti ta priča, tako ti Baje i Ostoje???
Znam da ne voliš moju opširnost i pitanja, Je li umro taj glumac, isto kao tvoje i moje zajednički časove matematike. Heeee, neka te tata, ne brani mi sada da nas spominjem.

Pozdravlja te lepa Keja, Haj polako, haj laganoooo.

Kilo mesa u potpisu.

Postoje razne porodice, obitavaju oko nas i iako nas oko i um varaju, slabo ih poznajemo, dok se ne zbližimo ili nam se u nekom momentu poveri jedna strana roditeljstva. Tako ni ja sa ovim zaključkom nisam žurila, već sam posmatrala dok se sve nije složilo.

Upoznala sam u parku, a gde bih drugo mogla da analiziram, petočlanu porodicu, koju broje mama, tata, dve ćerke i sin, starosti od sedam do tri godine. U velikom broju susreta svi zajedno, delovali su prilično skladno, zabavljajući se sa decom i nekom pristojonom komunikacijom medjusobnom i sa nama parkovcima. Znam da sam osetila oduševljenje kako mama uvek izgleda otmeno i doterano, tata takodje i ovde je najmanje reč o fizičkom izgledu, nego u skladu koji je odisao medju njima.

Naravno da sam u ovoj priči najmanje bitna ja, ali uvodim kao napomenu da sam se zbližila sa najstarijim detetom, prvačićem. Pričali smo o raznim detinjastim stvarima, odgovarala sam detetu na pitanja o prirodi, školi, mojoj deci i šta je već detetu bilo interesantno. Za vreme naših kratkih razgovora mama i tata su se obično zabavljali sa ostalo dvoje dece.

Puf, kao ni iz čega, razveli su se. Deca kod mame, tata može da ih vidja kada poželi, ali razvod. Ne znam zašto, niti pitam. Dete, moj drugar iz parka, kaže da tate često nema kod kuće, da mama sve radi sama, ali da ona ima dovoljno novca za sve. Ok.

Sve redje decu vidjam u parku, da bi mi dete u jednom momentu reklo da su malci u vrtiću, u dežurnoj sobi, a ono u boravku. Dobro, mislim se, rade oboje roditelja, sada žive na različitim adresama i to je njihova trenutna neminovnost.

Nakon nekoliko dana srećem mamu jednom, pa još jednom i još jednom kako šeta našom glavnom ulicom u naselju. Nije moja stvar da zaključujem. Tek ona me jedan dan zaustavlja da se javi uz rečenicu, Znate da smo se razveli, e, pa ja sada uživam da sam na bolovanju, jer mi je mnogo naporno sa troje dece u kući, a on ( muž) što hoće da je sa njima neka nadje način, moj mir mi neće rušiti.

Dodjem sebi, dodjem kući i prisetim se kako sam sa ono pola duše trčala po decu u vrtić i školu kada je muž na putu ili uskakali moji roditelji da ne daj bože ostanu predugo u nekoj ustanovi. To smo mi radili i ko kaže da smo bili u pravu, mada bismo opet radili isto.

Prvo sam u svojoj glavi mamu pomenute dece osudjivala i istovremeno osećala sažaljenje prema tati. Zatim sam osvestila da ko zna šta sve ne znam u vezi sa porodicom o kojoj pišem.

Svidja mi se što je mama pre svega i dalje nasmejana, čudno mi je što ponavlja kolikooo su joj deca naporna i da treba okolina da je razume, mada je nju realno briga za okolinu, jer joj je teško. Buni me što deca, ponajviše najstarije dete, pominju tatu gotovo u superlativu i sve u vezi sa vikendima provedenim sa njim, jer opet ko sam ja da donosim zaključke i daleko bilo osudjujem.

Uz dodatak da su i za dan pred Novu godinu malci poslednji otišli iz vrtića, a da sam najstarije dete videla samo u parku. Za vrtić mi je reklo dete, za ostalo zaključite sami. Ima mnogo takvih porodica i uvek se pitam ko bi bio na dobiti ako bi se uključila  naša nesrećna socijalna služba?!

Niko!

Koliko su deca bila željena možda u ovoj ili nekoj sličnoj priči, evo lepo ne znam…

Hej mlada  javna osobo, bilo da pevaš, glumiš ili si aktuelna kao influenser, influenserka. Svako zanimanje, koje ne povredjuje druge, zaslužuje poštovanje, ali nosi i odgovornost.

Zato sam pisanje i počela sa hej, jer ne mogu da shvatim da je samo golo lepo, da samo ako ističeš sve moguće seksi na sebi, mada pitanje koliko je to onda seksi kada je 90% tela vidljivo, ništa se ne ostavlja kao mistično, da je samo sado mazo privlačno, da moraš noge da raskrečiš, a izmedju njih imaš nešto što liči na trakicu. Od kada je intimno u ovoj meri postalo javno, prihvatljivo i lepo? Sav taj seks sa publikom je degutantan.

Druga stvar jeste da su droga, abnormalne količine alkohola, sex, sex, orgijanje, vezivanje, mučenje, a ustvari ozbiljno degradiranje, neizostavni u svakoj iole popularnoj pesmi. Zapravo reciprocitetno, što je pomenutoga više u pesmi, pesma je popularnija.

Treći mnogo važan, neizostavan momenat u pesmama jesu pare i moć, markirano najskuplje sve, lanci hotela za elitu i tome sl.

Iznenadjenje ili ne, opisano nije prisutno samo u muzičkom izražavanju, nego se sve glasnije probija i medju filmskim svetom, jutjuberima i influenserima. Jasno mi je da rizikujem epitet ljubomorne, zavidne, neispunjene osobe, ali uz rizik i pišem.

Jer…

Ružno je, neukusno da ste kao javne ličnosti i nekome uzor goli na sceni, preružno je da simulirate seks u igri, bez imalo ukusa. Jadno je da ste lepi samo našminkani i uvek prezgodni.  Uzmite knjigu i preporučite je mladima kojima ste uzor, pozovite ih javno da posete izložbu i pogledaju pozorišnu predstavu, pozovite ih u bioskop, iskoristite svoj uticaj da im predložite neku inovaciju u vezi sa njihovim obrazovanjem.
Sasvim je u redu da se kroz vašu umetnost i umetničko oglašavanje čuje ponešto o ljubavi, duši, prijateljstvu, maštanju, putovanju i dalje dopunite sami…

Baš bi bilo dobro da vas neka deca pamte i po pameti, unutrašnjoj lepoti, stavu, stilu, a ne samo po obrvama, grudima, bicepsima, selfijima i virtualnim lajkovima.
Budite idol, koji će ostati upamćen po nekom svom fantastičnom delu, podvigu u muzici, filmu, pozorištu, internet predstavljanju, budite istinska faca koja će se pominjati i kada ostarite

Vi ste mnogo više od vašeg tela i fizičkig izgleda, zar ne?!

Nisam sam od sebe bog postao, ne zaboravite, taj blagoslov sam dobio od roditelja i poneke familije i dok ostale nerviram ja opasno uživam.

Ja sa tri godine idem po sobi i govorim drugarima “ Zalepiću ti šamarčinu! “, jer sam mnogo moćan i razumem značenje izgovorene rečenice. Moj tata to stalno ponavlja po kući i vojnički nas tretira i postrojava, to vam je jasno. Zato kada odemo u park ili vrtić ja sam opasno jak dečak i to sve primenjujem na ostaloj deci. Jedino ne razumem, ali mi nije ni bitno, zašto druga deca plaču, umesto da se i ona nauče da vrate, kao moji mama i tata.                                               Čudna je to stvar, moji roditelji svaki dan govore vaspitačicama u čemu sam najbolji i kako mene posebno treba da gledaju, a juče me je tata čupao za kosu i malo kao gurnuo ispred moje sobe u vrtiću. Onda me je “ predao “ vaspitačici i rekao joj “ On je meni sve, nemoj dlaka s glave da mu fali”. Tata od mene pravi ljudinu, a mama ga podržava.

Prošlo je pet godina od kada su neki bogovi stasavali i sada mi, novonastali,  treba da kažemo kako mi danas živimo. Rekao bi neko nikad lošije, a meni se čini da je tle pogodno za nas što malo znamo, a kao komete ćemo da napredujemo.

Da li ćemo?

Imam još ovo da vam kažem i dalje zaključite sami. Ja imam starijeg brata, budućeg vojnika pravog, ili bar policajca. Tata često dolazi po njega u vrtić, mama se retko pojavljuje, osim kada je “gužva”, pa treba da bude glasnija od tate. U stvari, moj tata jeste opasan, ali mama “rešava” situacije. Tata se tad nekako povlači i dok do situacije ne dodje, on pravi buku i buni se. Ja jesam mali, ali često sam sa tatom kada ide po starijeg brata, pa sam tako i čuo više puta kako preslišava njegove vaspitačice. Kakav je bio, U redu, ali onda, Kakve ste vi bile prema njemu? Zašto niste prisutne kada ja dolazim, ko posmatra moje dete? Na kraju, do kada je vaše radno vreme?!

Tako tata sve ispita i onda izleti moj brat iz svoje učionice, izvinite sobe u vrtiću, krene da grli tatu i da se penje po njemu, a naš ga tata spusti na zemlju, bukvalno, pa mu kaže, ‘ajde, ‘ajde nema grljenja, kakav si bio danas? Vaspitačice su pokušavale da ga zaustave i objasne šta je moj brat dobro uradio tog dana i gde je možda pogrešio, ali bi moj tata uvek odmahnuo rukom i govorio, Kući ćemo da rešimo sve. To me je plašilo, jer sam znao šta će da bude, prvo red vredjanja, a onda red batina. Zato se malo bojim, da ako iako jesam bog, ne bih to da budem zapravo. Bojim se tih reči i udaraca. Bojim se, bez obzira što ću sutra biti najjači u vrtiću ili parku.

Možda mi fale neke reči ili nekakve rečenice, da bolje objasnim kako sam ja kobajagi faca. Mnogo bih više voleo da mogu da kažem tati, ali i mami, da nisu drugari loši prema meni, nego da ja ne znam bolje da reagujem i da bi bih voleo da me nauče kako da im sve to kažem…

Shvatam da sam bog samo za okolinu, a da se osećam kao višak i smetalo. Čudno, jer me i porodica i familija, doslovno, obožavaju.

Kao da su bogovi pre mene bolje prošli. Pomozite mi!!!

“Deca i njihovi roditelji”

Prva priča,
Devojčica(6) odbija bilo kakvo pravilo grupe, ukoliko ona nema vodeću ulogu u igri, aktivnosti, istraživanju. Ljuto lupa nogama o pod, bukvalno se baca na pod, vrišti, šutira.
U saradnji sa mamom, uvek isti odgovor da je gladna, žedna ili joj se spava.
Medjutim na mestima kao što je kolektiv ne postoji ni jedna jedina mogućnost da dete jede ili spava kada mu se prohte.
Kada je devojčica u takvom raspoloženju, vrlo neprijatna bude prema mami takodje. Odbija da se obuče, krene kući i počinje sa ucenjivanjem, Kupi miiiiii, pa navede želju.
Mama je odbija, ali ona po pravilu sledećeg dana dolazi sa traženim predmetom, igračkom.
Devojčica je pametna, zdrava, interesantna, emotivno neispunjena i žao mi je ako će zvučati pregrubo, očito zapostavljena.

Druga priča,
Roditelj uz tešku muku, grljenje, ljubljenje, sedenje po podu, ostavlja dete u igraonici na rodjendanu, pri tome pokazujući izražen stepen nezadovoljstva u pogledu poverenja prema osobama koje će se u narednih par sati baviti detetom.
Roditelj dolazi po dete u igraonicu, gde zatiče dete koje se uneredilo. U panici, na sav glas pita, Šta ćemo sada, šta ćemo sada? Osoba od ne/poverenja preuzima dete i umiruje roditelja da će sve biti u redu. Nakon par minuta predaje dete presvučeno. Reakcija roditelja blaga, Dovidjenja.

Treća priča
Roditeljski sastanak u školi. Dogovor učitelja i roditelja u vezi sa korišćenjem bazena. Svi se slože koji kupaći kostimi su najpraktičniji, fen, peškir i kapica za kosu. Javlja se za reč bračni par, koji insistira da oni, naizmenično, moraju lično ćerki (8) da suše kosu, jer je duga, zahtevna i samo oni to umeju. Izlaziće sa posla.

Četvrta priča
Devojčicu (14) fizički i verbalno napada grupa devojčica. Žrtva prećutkuje roditeljima. U kraju, u kome se sve odigrava, počinju da rastu simpatije prema žrtvi, koje se zatim šire gradom putem Instagrama. Za par dana nju sledi 20.000 dece i ona postaje popularna. Mnogo više izlazi, intimnije se družim sa mnogim dečacima i upada u kandže ponovo nemilosrdnog okruženja koje je etiketira pogrdnim nazivima. Roditelji tek tada saznaju za ceo tok dogadjaja.

Nameće se kao zaključak,
da su deca divna, dobra, neiskvarena do jednog momenta, kada ključnu ulogu preuzima socijalno okruženje, ali šta je sa roditeljima do tada, a i kasnije tokom detetovog odrastanja.
Inače, kako su nam deca?
Samo pitam….