O njoj i njima, zašto je Ana sama?

Ima jedna mama koja neobično pokazuje ljubav prema svojoj kćerci. Ta mama ima muža, devojčicinog tatu, koji takođe čudno reaguje na sve u vezi sa devojčicom.

Devojčica je sada predškolac i veoma je zbunjena. Zbunjena kada su radionice, a njoj niko ne dolazi. Kada su roditeljski sastanci, niko od njenih njima ne prisustvuje, isto kao i kada su dani druženja aktuelni, uvek su drugi roditelji rado viđeni gosti, ali ne i njeni.

Ona je od kada se upisala u vrtić, sa godinu i po dana, uvek u istom od otvaranja do zatvaranja. Ona je odsutna najviše nadelju dana tokom cele godine i tako već četiri godine za redom. Da na početku zaboravimo da kao vaspitač sebi dajem za pravo da previše kažem, zato što ja volim decu i volim da radim sa njima, a pomenutu devojčicu znam i mimo vrtića.

Ana će se zvati devojčica o kojoj pišem, a može i Mia, Lana, Milan, Luka i tako dalje. Ova naša Ana je pametna devojčica, zanima se za crtanje i krojenje, voli da trči i vrlo je spretna, češće je u društvu dečaka, mada je i devojčice vole. Ana kada grli to čini izuzetno snažno, obgrli vas obema rukama da zaista zaboli, ume i iz čista mira da se zaleti i zagrli odraslu osobu, koja joj se bar nekada nasmešila. Uvek je  odbija pravila, uz vrlo specifična  objašnjenja. Ne želim da sedim, sada mi se igra, telo mi to traži. Volela bih da crtam, osećam da ću nacrtati dobar crtež ili Neću da spavam, mogu bolje stvari da radim za to vreme, da sređujem sobu, igračke ili dvorište. Kako se ipak dešavalo da je kao mlađa imala poslepodnevni odmor, ona bi zaista bila nemirna, ponajmanje telom, onih dana kada joj se radilo nešto drugo, jer kada su bili neki običniji dani, spavala bi dugo i spokojno.

Druga deca vole Anu, vole je u parku, na igralištu, u vrtiću, jer je brza, interesantna, ni jedna igra joj nije strana. Sa decom je nasmejana i teško podnosi kraj igre, intenzivniji je njen način odbijanja da prihvati da se igra završila od velike većine dece, možda jer se tu oseća zadovoljno i stvarno prisutno.

Primetila sam da Ana odavno, godinama, na razne načine pokušava da pridobije više od mrvica roditeljske pažnje koja joj se poklanja i iskreno bih bila super srećna osoba ako grešim, ako Ana uspeva da se oseća dobro dva i po sata pre spavanja, koliko dnevno provede sa roditeljima. Možda oni stvarno imaju neku moć da uspevaju sve vreme da nadomeste u tom kratkom intervalu.

Ipak, sumnjam u to, jer sam više puta bila svedok kada bi pod temperaturom ili nekim drugim simptomom otišla ranije kući, ona bi tada poručivala, bez obzira na lomnost, Hej, drugari, sada puno dana neću dolaziti, jer sam bolesna, biću kući, da bi već nakon dva dana bila opet prva u vrtiću. I tako uvek. Poslednja u nizu ovakvih reakcija bila je kada je uganula nogu, plakala je i smejala jer će joj mama ranije doći, po pozivu. Nije došla, ispratila je Ana skoro svu decu. Došla je i sutra u vrtić, hramljući i iskreno ne znam koliko je noga bolela, a koliko je vapila za pažnjom roditelja. Opet je mama pozvana da dođe ranije i opet je Ana plakala i smejala se istovremeno.

Viđam mamu povremeno, znamo se od ranije, površno, mali je Beograd. Viđam je kako nakon posla ide kući i možda stvarno neodložne poslove tada obavlja, to već ne mogu sa sigurnošću da osporim, ali baš svaki dan, mesec, godinu, nešto mi tu ne štima, jer sam je videla kako sedi sa drugaricama u parku, dok joj je ćerka neutešno plakala, zato što opet samo njoj niko nije došao na radionicu.

Viđam ih i kako provode vreme van vrtića, na igralištu. Ana doziva mamu, kako bi je impresionirala novim mudrolijama, mama priča telefonom, piše poruke i tek onako dobaci, Dobro, Ana, videla sam te. Gospođa mama deluje sasvim pristojno, kakvo je stvarno stanje stvari ne znam. Tata je često odsutan, to sam primetila.

Ana ovog septembra polazi u prvi razred, nesigurna, prepuna energije i jeda, sve češće situacije dečjeg zadirkivanja rešava vikom, ponekada i tučom, bacanjem stvari oko sebe, da bi na prvi zagrljaj njeno malo telo počelo da se smiruje i opušta. Indirektno sam pokušala da se obratim mami i nije se izrodilo ništa vredno pomena, tako da se moje učešće ne dovodi u pitanje, ne može da ga ima, bilo je uzaludno i što sam pokušavala , ali to je sada nebitno.

Grlim te, Ana i maštam da dobiješ sve ono što ti detinjstvom i odrastanjem sleduje, mir, spokoj, zadovoljstvo i potreba da voliš sebe.  Duboko u sebi osećam da ćeš i ovu situaciju prevazići, da će se roditelji probuditi. Mada nemam ideju kako, znam da ličiš na borca i ja ti se zarad toga divim….

Za dobrobit moju i još nečiju po potrebi

Dođe tako dan, na njega se nadoveže noć i još preti da će opet dan da uzme primat u nekim neobičnim osećanjima, preispitivanjima i poneke nesigurnosti. Zaboli i to pravo, što kaže moj marido, pa ti se učini da ćeš na komade da se rasplineš.

Kad ono, setiš se…Ej, ja sam dobro, zdrava, prava, ostvarujem svoje želje čim im se posvetim. Ej, ja sam želela da idem u NYC decenijama i ostvarila sam, ej i ja sam volela čitavog života jednog De Nira i nebesa su namestila da se on i ja sretnemo, neskromno rečeno, istini za volju da ga vidim, ali koga je briga za detalje….

I tako ima dana, ponekad i noći kada bih htela više. Da sam više svoja, sama sa sobom dobro, a onda se ipak umeša mašta, Hm, što vas ne bi bilo još više? Ili da drugačije postavite stvari, da malo uradite up side down?

Ma, nisam spremna, dobro mi je ovako. Svi smo na broju, srce kuca zadovoljno, samo posao da promenim i eto gaC, sve je na mestu. Što mi se onda petljaju kojekave misli po mozgu, prosto ni sama ne znam, ali eto ih, tu su?!

Da li što previše kopam po sebi, a to ove dvadesete godine hoće da urade od čoveka ili što mi je mnogo lepo, pa daj da nađem nešto na šta možeš da se požališ, šapuće mozak. Ima toga bez daljnjeg, a ima i konkretnosti. Recimo da mi je ozbiljno muka kada treba da smislim ručak za dva dana, ne bi li ga starija promrljavila, a mi ostali ako stignemo. Kako da spremim zdravu užinu, a da ista prosto mami da se pojede? Veš da se prostre i da nije neophodno da ljubazno zamolim za pomoć čeljad našu ako mi je muž odsutan, jer to, časna reč, radi normalno, kao verovatno i svi ok muškarci. Da li da zovem M. da mi pomogne ili mogu sama sve oko održavanja kuće.

Mogu da sam budna i da spavam. Mogu da radim u vrtiću sa decom nasmejano, jer su iskrena radost i da posle toga imam dovoljno energije za moju veoma energičnu mlađu ćerku, dok me ne sastavi  moja sa energijom zbunjena tinejdžerka, sa pitanjima u kojoj meri se u ovoj kući ima razumevanja za nju i njen lični prostor?! Zato i pišem povremeno, jer samo tako stižem, ali zato idem na seminare i predavanja, da unapredim sebe i biznis. Čitam knjige isključivo po prevozima, jer drugačije ne stižem od folklora, jezika i ostalih zanimacija, dok pater familijas razrađuje mogućnosti za budućnost, za sve nas. Obnavljam vožnju, jer ovaj mališa parkiran ispred zgrade to očekuje, a tako sam sebi i obećala, biću mama vozačica, jer su one to želele. Ponavljam i moj engleski, jer za sve godine znanja istog nisam uspela da se privolim da negde to bude i zapisano.

I tako kao što je Duško Radović svojevremeno rekao  o sitnom živuckanju i raduckanju, baš želim malo bolje od toga, da živim i volim lepo, makar kao do sada, što me navodi na zbunjenost, kojoj sam sklona. Šta ću, tako nekako….

Niti šta novo, niti mnogo pametno sam uspela da prenesem, a htela sam.  Baš kao što sam htela da prenesem, tako  sam želela i da pišem i podržim svakoga ko se oseća slično kao ja, prepune glave preispitivanja, mozganja i analiziranja. Jer, takva sam vam ja, a vi kako gledate na stvari, baš me interesuje…

Ja baš ovakva treba da budem, za dobrobit moju i mojih oko mene…

I ja imam Robert De Nira, razumemo se.

 

Da li sam ti dovoljno pokazivala ljubav

Da li sam te dobro učila i sa tobom dovoljno pričala kada si bila beba, prvenče moje milo? Nisam. Ipak, odbijam da žalim, jer hoću napred sa tobom, koliko  ti bude potrebna moja podrška i dokle god doseže tvoj potreba za zajedništvom.

Kao opšte poznato već sam pomenula da sam sa tobom više ćutala nego pričala dok si bila beba i sada znam ili bar mislim da znam da si za neke situacije više darovit od nekih drugih. Tako sam i ja saznala o sebi da umem da budem mama, ali da mi fali spontanosti u toj mojoj misiji, što sam kod nekih drugarica viđala kao prirodnu veštinu ili dar. Iskrena da budem, uz više napora, bolja sam bila u komunikaciji sa tvojom sestrom. Zato, ako za nečim žalim, jeste što pre tvog rođenja, iskreno i pre začeća, nisam poznavala Aleksandru. Elem, bilo je kako je bilo. Kasnije sam se uključivala lakše i prihvatljivije.

Kako će kasnije okolnosti pokazati i dokazati kako je i šta sa tobom rađeno, videćemo. Verujem da imam pravo da se nadam najboljem za tebe. Jer, iako nisam od momenta kada si se rodila bila zaljubljena u tebe, već je to išlo postepeno, bila si mi jako važna i osećala sam da je moja jaka potreba da te čuvam i štitim. Tako je jaka ponekada delovala ta potreba, da sam imala osećaj da bih mogla da izgorim i da mi ne bude ništa.

Obnavaljajući ovih dana gradivo o važnosti prenatalnog perioda i načina na koji sam to ja radila, kao i o danima kada si se rodila, a ja bila kao nema, iako si mi se svakim danom sve više dopadala i lagano me osvajala, na trenutak se jesam zbrinula da li sam napravila nepopravljive greške u vezi sa  tobom? Zaključila sam da jesam grešila, ali sam se odlučila za termin popravljivo, jer sam i sama dosta sazrela kao osoba, a čini mi se i izveštila  kao mama i mada znam da ćemo plodove rada sa tobom do ulaska u pubertet tek videti tokom samog puberteta, ja silno verujem da ćemo uspeti i da ćeš ti ojačati i biti spremna za život. Našla sam snage i da sebi oprostim, da bez prevelike griže savesti idemo napred, nekada jedna pored druge, nekada ja ispred, a sve češće, mila moja, ti ispred mene, što me iskreno raduje i hrabri. Računam i na sreću, koja će te pratiti, ma, šta računam, osećam je.

Možda su upravo moja skromna saznanja o određenim aspektima razvoja, dovela do trenutka kada sam se pitala, Hej, ko je ovo u D. sobi, gde je moje dete, koje je do juče bilo prisutno u svakom segmentu našeg bivstvovanja. Možda zato brže umem da planem i ishitreno reagujem u trenucima kada si i sama sebi teška, umesto da prizovem empatiju i grlim te, isključivo koliko ti dozvoliš. Ne znam odgovore na ova i slična pitanja, znam da se vežbam da više verujem svojoj intuiciji, da još više slušam neke ljude učenije od mene, da gutam ozbiljna štiva na ovu temu napisana i da uvek, iznad svega, čujem tebe, što, priznaćeš i sama  često nije jednostavno.

Već sam sada sigurna da ćeš biti mnogo bolja od mene i unapred se zahvaljujem nebesima da nasledstva tvojih roditelja budu lagana za nošenje na tvojim plećima, da te što manje vraćaju na poteškoće i nedoumice, jer ja bih sada umela i drugačije i bolje i kvalitetnije. Ipak, ja sam ti data za mamu i mada ti obećavam da ću se truditi da i svoja roditeljska nasleđa ne prenosim na tebe, nadam se da ćeš mi oprostiti što sam bila brza i htela sam sve i odmah sa tobom. Čuj, molim te za oprost, a i dalje sam brza, hm. Ipak ima neke razlike u tim stanjima moje ličnosti onda i danas, naučila sam neke stvari, popravila, možda se malo i umudrila.

Budi svoja najjača svetlost na putu odrstanja i sazrevanja. Budi najhrabrija u donošenju svojih odluka, a ako i ne budeš, pitaj, slušaj, savetuj se i sve ćeš ti to savladati, a i ovo stanje levitacije, koje te progrlilo, neće trajati zauvek. Vidim te ja, gradiš uspešnu sebe i bolju verziju nego što su tvoji roditelji. Malo li je, a toliko je izazova postavljeno ispred tebe i očekivanja, za koja često ti i tvoja generacija niste dovoljno sazreli i ti plivaš, plivaš. Ponekada ti zafali predaha i čistog vazduha i to je u redu. Sasvim u redu kada si mnoge stilove plivanja već savladala, a život je pred tobom kao tvoj saveznik da veštine učvrstiš i sebe ojačaš.

Ja baš lepo znam i još lepše osećam da ćeš moći….

Volim te!

 

Mama kobajagi dama

Ja sam mama i vrcava sam kao dama, a u stvari nisam dama ni malo.

Ja sam se silno trudila da se kao takva predstavim okruženju, bilo mi je bitno da se vidi da sam zadovoljna i uvek nasmejana. Takvu sliku o meni imali su oni koji me površno poznaju, poznanici, pojedine kolege, roditelji sa kojima se moje troje dece druži, zatim vaspitači i učitelji moje dece, jer…

Ja se uvek pojavljujem doterana, na veoma visokim štiklama, često neobičnog oblika, nehajno zabacujem svoju kosu i konstantno sam nasmejana, osim kada mislim da me niko ne čuje, pa krenem da kritikujem najmlađu ćerku zašto se opet u vrtiću isprljala? Zar je baš morala da se igra sa svom decom u peščaniku, spušta se niz tobogan u novoj haljinici i tome slično, što meni, kao majci, jeste od suštinskog značaja?! Ipak, ako se iznenada pojavi vaspitač, ja grlim moju mezimicu i kažem joj da je slatka tako muzgava, jer će to sve već mašina oprati. Takva sam vam ja.

Vrlo slična situacija je i u školi, koju pohađa drugo moje dvoje dece. Pred učiteljicom sam vedra, do prve ozbiljnije prilike, koja će neminovno zahtevati moju zaštitničku reakciju. Dakle, smejem se, prihvatam sugestije, a onda kada niko ne vidi, kada  dovoljno zađemo iza dvorišta škole, zavrnem malo uši mojoj deci ili ih čupnem za kosu. Postupak isti, ako se nenadano neko pojavi, ko već ima sliku o meni kao o miroljubivoj, pogladim svoju decu, tešim ih, grlim.

Prilično mi dobro ide i  zato sam se ozbiljno iznenadila kako sam pre neki dan na druženju roditelja i dece mogla onako burno, tako nesvojstveno meni, da reagujem. Mada je verujte mi na reč, reakcija bila više nego opravdana. Oprostite, ali kako je moglo uopšte da se desi da samo ja ne budem obaveštena o potencijalnom druženju na vreme? Svi, doslovno svi roditelji su znali, osim mene i šta biste vi uradili? Ne biste valjda mirno podneli tu situaciju i kao ostali seli  da učestvujete kako bi dete osetilo zadovoljstvo? Gde je moje zadovoljstvo? Gde se izgubio osećaj za pristojnost da sam uvek, o svemu obaveštena? Da nije možda  bilo potrebno da se dodatno raspitujem, kao što većina roditelja radi? Molim lepo, dužnost onih koji rade sa našom decom je da u svakom momentu imaju svaki podatak u glavi, a ako već zaboravljaju, mogli bi malo i da zapisuju. Naravno da ne tražim dodatne informacije, zna se ko je dužan da mi ih prosledi.

Zato sam vrlo demonstartivno napustila potencijalno druženje i nisam imala nameru da se bavim još i osećanjima moga deteta. Jer i ja uvek nasmejana, imam svoje granice, preko kojih ne prelazim!!!

Zato nema mesta čudjenju kojom sam brzinom  zakopčals  rajsferšlus na mom mantilu i vrlo infatilno ljutnju pokazala, te na  molbe i izvinjenja nisam reagovals, jer ja sam odrasla osoba i kao takva ocekujem da me tretirate s poštovanjem.

To da li je mom detetu nešto bilo uskraćeno, kao i šta pred decom pričam o vaspitačima i učiteljima, dozvolićete, samo je lična stvar i principijelno vaspitanje kojem težim.

Dok ne naletim na nekog gromadnijeg, tada ću se opet saviti i milovati decu, okolinu, sve. Prilagodljiva sam, time se ponosim, iako bi neki rekli beskičmenjak je to. Kako god, evo me ubrzo u super novim štiklama i novim, pred kamerom vežbanim, osmehom.

Super, cool, more than cool, nasmejana mama-dama….

Bolne situacije i bolesni umovi

„Znaš, bila je neka situacija gde je taj stariji čovek mene mazio i ljubio i ja pojma nisam imala da li je to u redu. Bila sam zbunjena, jer su u drugoj sobi sedeli moji roditelji i družili se sa još nekim prijateljima. Sećam se samo da me je grebala njegova brada kada se dodirivanje nastavilo na intimnim delovima. Imala sam pet godina i nikada nikome nisam rekla. Takva su vremena bila. Ja se nisam ni bavila time koliko je to pogrešno.“

Mi pričamo stalno sa našom decom, komentarišemo, pogledamo video klipove koje se sposobne da razumeju, ponekad tendneciozno pročitamo neku vest pred njima i opet, najvažnije, razgovaramo i hrabrimo ih da uvek treba da nam se obrate i na najmanju sumnju koju su osetile u nečijem ponašanju.

Ovako su nas učili, dodatne informacije sam dobila edukacijama i priču smo zaokružili na sledeći način.

Sa nepoznatim ljudima se ne razgovara i koliko god da budu uporni pri uspostavljanju kontakta, jasno i odlučno NE pomoći će im da se neznac skloni. Ako se pak ne skloni, prilaze starijoj osobi od poverenja, a ako nema ni nje odlaze sa mesta razgovora u prvi skup ljudi koji im je na vidiku. Bežanje se podrazumeva ako izostanu ponuđene mogućnosti.

U situacijama kada se dete izgubi ili iz nekog razloga ne vidi svoje roditelje, osnovno pravilo je da dete ostane na mestu gde je poslednji put bilo sa odraslim osobama, zato što je mnogo veća šansa da se na taj način pronađu, u suprotnom mogli bi da se traže u nedogled, što je opet prihvatljivije dok god ima nade da će se naći, od mogućnosti da se više ne pronađu. Zato smo ih obe, mlađu i dalje, držali čvrsto za ruku, posebno kada smo na prometnim mestima. S tim u vezi navešću lični primer. Starija ćerka i ja smo se vraćale iz prodavnice i sve vreme smo razgovarale, kada sam se u jednom trenutku okrenula da uzmem nešto sa zemlje i nje više nije bilo u mom vidnom polju. Srce je počelo momentalno brzo da mi kuca i dozivala sam je tih par sekundi. Ništa. Okrenula sam se iza sebe, ništa, gledala napred, ništa. Počela sam panično da trčim ka gore i da propitujem komšiluk da li ju je neko video, sve vreme je sve glasnije i glasnije dozivajući. Niko je nije video… Vraćam se, kao što smo mnogo puta ponavljale na tačku gde sam je izgubila, kada ona izviruje iz žbuna, sa buketićem cveća, neutešno plačući. Kaže, Čekala sam te kao što si mi rekla, gde sam te polsednji put videla. Grlimo se, ljubimo i brišemo suze dodirujući se licima. Zastala je samo na kratko da mi ubere cveće i ispoštovala je svaki deo dogovora o pronalaženju. Plakala sam i radovala se istovremeno. To je moja ćerka.

Pričali smo starijoj da kada je na nekoj proslavi, zabavi, okupljnju, uvek traži piće koje pred njom može da se otvori i svelo se sve na limenku. I samo na limenku i našu zahvalnost nebesima dokle god bude tako. Isto kao što smo je bodrili da je u stanju da odoli udvaranju i navalentnosti bolesnika koji su čekali decu isper škole, nudeći im omiljene čokoladice i ostale slatke stvari. Kao mantru je ponavljala, NEĆU uzeti i jasno ću reći NE! Good girl.

Sve su to strašne spoznaje i suočavanja i ne bih mogla pametno da rasuđujem i kažem šta je važnije ili opasnije od čega. Samo iskreno verujem da će naša i mnoga druga deca umeti da prepoznaju i reaguju u skladu sa naučenim u PORODICI na šta NIKADA ne smeju da pristaju. Mnogo je ljubaznog, a bolesnog sveta u našem okruženju, slatkorečivog, prijemčivog za svakoga i njihova pobeda je ako to uspeju da prepoznaju, a ja osećam da hoće. Silno smo se trudili, a trud će se već ubeležiti u onom delu mozga gde treba, da znaju da prepoznaju, reaguju i kažu nam ako ih je neko ružno gledao, pokušao da ih dodirne ili već dodirnuo. Da imaju svest da nije njihov problem, sramota ili šta već, nego da je važno da odmah reaguju.

Jedini zaključak koji mogu da izvedem jeste da stalno treba da pričamo sa našom decom, demonstriramo, pokazujemo snimke i fotografije, hrabrimo ih i jačamo da znaju šta niko ne sme da im uradi. Nikada!!!

Mali bogovi 4

Rodio se mali bog, rastao i stasavao, u svojoj se izabranoj profesiji dokazivao. Partnera manje ili više varao, deci nedostajao, parama nadomešćivao, mnoge zadužio i to im debelo naplatio. Nekada mali bog, danas je bog otac u penziji lično ili boginja majka, suštinski je pol nebitan.

Nikada se pokajao nije za dela koja je činio drugima i društvu koje je osakatio, nikada trunku empatije nije osetio ili bar odglumio, ako u tome nije imao bilo kakav lični ćar. Bog otac će u takvom uverenju i otići u sećanje kao najjači na svetu. Jer je učen, zadojen još od kako se rodio. Kakve li će bogove iza sebe ostaviti, u čemu će ga naslednici pravazići i hoće li se ikada prokletsvo bogovanja promeniti?

Ne bih ja previše da se zamaram i razmišljam kako im je možda nekada i bilo teško da nose svoje breme sa sobom, jer uvek postoji opcija izbora, mada, znam, dobro znam koliko se teško menja ono na čemu smo suštisnki odrasli. Možda mi je ipak malo žao što su sve vreme živeli okruženi licemerima, kakvi su i sami i što nikada nisu bili, niti će, u prilici da ih čovek voli zarad njih samih i nekih ljudskih osobina. Ljubav među bogovima, koji obitavaju tu negde oko nas, jeste samo u novcu i moći i ne bih znala da kažem koji je pokretač jači.

Da rezimiram život jednog malog boga. Majka mu se porodila u najskupljoj privatnoj klinici, gde je dežuralo deset najboljih stručnjaka. Otac je danima obitavao u najskupljim kafanama i potrošio ihaj godišnjih plata za dve do tri večeri. Po suprugu i dete došlo se najvećim džipom što postoji, razume se sa najtamnijim staklima tada na tržištu. Malog je boga dočekala čitava svita kući i majka ga je od tada viđala na par sati dnevno. Dojenje nije dolazilo u obzir, nije bila baš sigurna kako bi se odrazilo na silikonske joj grudi, a i bilo joj je bljak. Zato je tu bilo pregršt dadilja, jedna za hranjenje, druga za povijanje, treća za šetnju, četvrta za nabavku i tako dalje i tako dalje.

Sa nepune dve imao je privatne časove engleskog, kako bi se bolje uklopio u dualno obrazovanje, ako kojim slučajem ostane ovde, mada se već tada znalo da će mali bog učiti najskuplje svetske škole. Upisan je u najelitniji vrtić, na čije su usluge u svakom momentu roditelji imali pravo žalbe, jer je i najmanje negodovanje njihovog deteta bilo znak da se nešto ne radi dobro, a tolike se pare daju. Već sa četiri i po godine počeo je da se ističe bezobrazno skupom garderobom, najnovijim igračkama, iz svih svetskih metropola za njega donetim. Dovozili su ga i odvozili neki nepoznati ljudi u autu specijalno isplaniranim za takve aktivnosti. Tata i mama su mnog radili, još više putovali, javljali mu se skypom, a već sa pet je imao svoj telefon, kako bi u svakom trenutku mogao da se požali da ovi koje roditelji mnogo plaćaju, ne ispunjavaju baš svaki njegov hir.

Dakako, upisan je u osnovnu školu na glasu, koju pohađaju deca diplomata i njima slični, a gde su oni, ima mesta i za estradu, ako je na primer mali bog iz estradnog miljea, što ne mora da bude pravilo. Mogu bogovski koreni da potiču i od nekog učenog, a opet izvitoperenog sveta. U školi se podrazumevalo da je bio najbolji u svemu, kao da je neko pa smeo da mu da slabiju ocenu od najviše, a ako se kojim slučajem zadesio u državnoj školi tu je tek bio car, svoj na svome, da maltretira, ismeva, potkazuje, jer može i jer zna da konsekvence za njega ne postoje. Elem, koja god škola da je bila u pitanju, nastavnici su se prosto utrkivali, što iz dodvoravanja, što iz straha ko će se kao bolji pedagog dokazati. On je birao i klasifikovao sa kim će se družiti i ko uopšte sme da je u njegovoj blizini, on nikada nije bio biran, jer je naučen da je to ispod svake časti. Hm, čega?

Kao đak generacije upisuje se u stranu školu, jer čedo mamino nije sasvim sazrelo za beli svet. Bahati se, remeti nastavu, sada već uveliko i profesore proziva, jer zna da ih ima u šaci. Šta god da profesorima zatreba tata i mama će rešiti, isto kao što će im skupo biti naplaćeno ako njihovo čedo samo popreko pogledaju. Kombincija afiniteta i znanja iz kuće uticaće na sledeće izbore. Da li će krenuti samo da duva i opija se ili će krenuti sa skupljim drogama i novim dokazivanjima. Roditelji, po pravilu, problem neće uvideti, jer se tinejdžer samo malo zabavlja. Menjaće devojke kad mu se prohte, voziće ih skupim kolima, fotografisati u nepristojinim pozama, kao dokaz njihove ljubavi, a onda će ih, kada mu više ne budu zanimljive, ucenjivati i držati u šaci tim istim snimcima i fotografijama za šta mu već bude bilo potrebno. I tako završi on i srednju školu, među najboljima, ali mu se nikako ne polaže prijemni za fakultet, jer je ipak zarad podanika svojih, pardon društva odlučio da ovde i studira.

Zar da ste ti milo božansko biće naše, u koje smo toliko ulagali, još i oko upisa na fakultet brineš, pa, ne ide?! Pomoći će tebi tvoj tatica, kome ću, ako ne tebi svetinjo moja? Ovde malo ubrzavamo, jer je jasno kao dan, da je bog diplomirao pre roka, upisao i sa uspehom završio master studije i odlazi na doktorske u inostranstvo. E, tu da ne izostavim, jesu se dobrano roditelji trudili da im dete strani jezik savlada, menjajući profesore na nedeljnom nivou, mada se i tu dalo šta u blažoj formi postići. Zamalo da se bog nehde preko  pomuči, kada tada nađe način da bude glavni donator i sponzor i eto ti doktora medicinskih nauka, naočitog, bogatog, svestranog, sveta proputovao. Onim ortacima sa kojima je zadržao uzročno posledični odnos, ja tebi učinim, ti meni vratiš, oduživao se zabavama u vilama sa bazenima, jer tako danas doktori mogu.

Oženio je pravu boginju, sa svim veštačkim što je moglo da se udene u sebe, pa to prosto ne znaš jesu li joj usta punija, poprsje poželjnije, nokti dijamantima ukrašeni, sa najprirodnijim obravama što je svet video. Varaju se međusobno, decu rađaju jer žele potomstvo, silno mu se raduju. Pare se gomilaju, putuje se i baškari, odradi doktor po koju intervenciju, jer on radi samo za proverenu klijentelu i hop i za ambasadora ga rodna gruda predlaže. Hoće čovek i to da proba i dobro pliva među svetskom elitom, veze sa najjačima su mu odavno neraskidive.

Dođe vreme da se i on povuče, da se malo unucima divi, koje su njegovi bogići dobili iz isto tako ispunjenih brakova kao što je njegov bio. A kada se skupe u velelepnoj vili kraj kamina, svi sa setom pričaju kakve je on poslove sklapao, koliko je dobrobiti svojoj zemlji učinio i da će još mnogo proći dok se takav kadar ne izrodi. Onda pogleda u svog sina i svoju kćer i bude mu lakše. Znao je za koga stvara i prosto ga toplina obuzima kada posnosno predstavlja svoje naslednike.

Naslednici bogovske loze, dobro nam došli i još bolje nam se primili!

Temperatura 40

Tačno  znam da nismo ni prvi, ni poslednji čije je dete imalo četrdeset temperaturu, naša starija je imala za stepen i po više. Znam da ovo nije novost, ali osećaj nemoći, a istovremeno dubokog uverenja da će sigurno sve biti dobro, bolan je baš.

Spremali smo se za put, tj mlađa ćerka je već nekoliko noći žurila da prespava kako bi smanjila broj dana do zimovanja sa vrtićem. Jutro pred put se požali na blagu mučninu i to je bilo sve, te mi uredno dobijemo potvrdu lekara da je sposobna za putovanje.

E, biće drugačije, kao da je dan rekao, te u jednom satu duškicu zadesi povraćanje, bol u glavi i temperatura visoka. Ništa, ništa hrabrimo je mi. Doktorka je rekla da je virus i da možda može da krene sutra sa drugarima. Potvrda stiže i iz laboratorije da je virus u pitanju i mi se stvarno ponadamo da će sutra biti sveža i spremna za put. Danak neiskustvu, haha, teško, već želja do izgorenja da joj bude bolje i da dosanja izmaštano putovanje.

Neće baš moći. Doktorka joj je dala utešnu soluciju, a ona je glasila, Možda ćeš moći da putuješ za dva do tri dana. Ok, krenemo da vrtimo tu priču, dok temperatura raste i raste i raste. Kraj drugog dana nas kao osvešćuje da će zimovanje proći bez Mrke našeg. Više ni Mrka ne pominje drugare, sneg i kliskanje, disko klub i maskiranje, zajedničke sobe i ormariće, jer i sama posustaje. Nas dvoje, angažovanih roditelja, uredno odlazimo na posao, detetom i temperaturom se bave baka i deka. Treće večeri oni posustaju, vidi se strah u njihovom pogledu i ja tek reda radi pomenem da možda mogu da izostanem sa posla. Možda?!

Doguraju duškica i temepratura do četrdeset ravno. Tačno mi je došlo da frljnem negde onaj toplomer. Ne pomažu nam sirupi, ne smemo na dva sata ni da ih dajemo, jer temperatura sve brže raste i sve joj je manje vremena potrebno da Mrku slomi.

Tada se vrlo napadački nad nas nadvio strah, iako je razum pokušavao da nadvlada, jer je osećaj, makar i prividne, nemoći kada je vaše dete u pitanju porazno bolan.  Dete plače, trese se, ljuto je na svet, a najviše na roditelje, Uradite nešto, ja ovako više ne mogu! Sve me boli, telo mi se trese. Ajmo red tuširanja, red čarapica natopljenih sirćetom, ajmo i u borbu sa čepićima za skidanje temperature. Boli nju, a razdire i vas. Ipak, uspešno odradimo operaciju sa čepićima i ona nas rezignirano izbacuje iz sobe, Napustite moj lični prostor, hoću sam da je moja sestra sa mnom. Izlazimo zadovoljni, jer znamo da će biti bolje, mora. Takođe, zadovoljstvo nas preplavljuje jer se u tim situacijama pojavljuje neka svemirska povezanost među njima dvema. Sestra joj je bila potrebna i sestra joj je pričala, mazila je, slušala, samo na momente nas pitajući, Hoće li sa njom sve biti u redu, obećajte mi?!

Sve je posle išlo lakše, dežuranje, provera, hlađenje, masiranje, san nas je ionako zaboravio, zna da mu nije vreme. I taj osećaj spokojstva, zahvalnosti i blagosti dok ležimo pored nje i osluškujemo je kako diše, bunca i stenje, sve nam je to divno, čarobno tako reći. Povratila se.

Znam da je ovo sve proživljeno u mnogim domovima, mnogo puta, ja sam imala potrebu da to iskustvo zabeležim i sebe uverim da sam jaka, da smo nepobedivi i u tim trenucim,a nadljudski svemoćni, iako smo pre samo para sati bili paralisani. Jesmo li baš sve dobro uradili dok smo bili uz nju, je li bilo potrebe da drugačije reagujemo?

Dosta! Prestajemo sa prispitivanjem, grlimo je i grlimo se jako. Ona će ujutro opet biti naša omiljena prznica i ispitivačica, što je već pri prvom buđenju i najavila. Avaj, sve je dobro, ma, odlično. Propustila je zimovanje sa drugarima, biće ih još toliko…

I na kraju opet zahvaljujem što je sve ovo zadesilo dok je bila sa nama, jer je očito tako trebalo da bude.

Mrka, heroj si!

Uticaj boginja na uspavljivanje

Da vam pravo kažem, vest da su obe istog dana dobile boginje nije me dovela ni do kakve vrste očajanja, naprotiv. Doživela sam je kao blagodet da sa dragim devojčicama provedem čarobne dane, a ispostaviće se i vrlo čarobne noći.

Pa, da krenem redom. Kako su tufnice izbijale, tako su i one menjale raspoloženje. Bile su pomalo uplašene i zabrinute, nasmejane i plačne, vikale su kada su ih boginje baš uzrujavale, to je bio patent mlađe. Mama, mogu li baš glasno da ispuštam zvuke kada me mnogo svrbi i smeta mi? Možeš, naravno. Orili su se tako razni zvuci po našem domu.

Ipak, pamtim samo smeh, zagrljaj, noću traženje pomoći, kao da sam vila lično i čim pipnem mlađu sve će proći. I prolazilo je, čak je i ona boginjica u oku manje bolela. E, tu dolazimo do dela gde smo zamenili noć za dan, jer se mlađa u početku osećala malaksalo i jako je teško zaspivala do kasno iza ponoći i ja naravno nisam imala srca, ni mozga da je budim u bilo koje doba, već kada ustane.

Ređale su se tako neobične noći i još neobičniji dani, do momenta kada je stvarno počela da se oseća bolje, samo su navike kasnog uspavljivanja ostale. Počela je da leže sve ranije i ranije, a rezultat svake noći isti. Uspevala je da zaspi kao kada je bila u, nazovimo je, najbolnijoj fazi. Svako veče nepogrešivo veoma kasno. Počela sam da posustajem i ja. Nisma mogla da zaspim pre nje, a onda sam se i sama ujutro teško budila. Bilo je jutara, ako se to moglo nazvati jutrom, kada bih ustala, servirala doručak i vratila se da spavam.

Pokušavali smo muž i ja razgovorima, sugestijama, ležanjem pored nje, češkanjem, maženjem da joj pomognemo da zaspi. Ništa. Dok jedne večeri nije došla na ideju da meditira u krevetu, uz sve ispuštanje zvukova, ammm. Izlazi starija unezverena iz svoje sobe, Mama, šta se to čuje, ammmm? Objasnimo joj, ona ne može smeh da zaustavi i ode da spava. Da, baš tako, redovno je uspevala starija da zaspi mnogo pre mlađe. Ali, te večeri, tokom meditacije, desilo se čudo, otkrovenje, zaspala je za deset minuta. Uf, dobro je, pronašla je metod. Legnemo i mi zahvalni na meditaciji.

Hm, ipak ne. Naredno i naredno veče isto, boli me glava, muka mi je, mogu li da piškim i pijem vodu, a da vam se ne javljam?Sedamnaest odlazaka u toalet, jer je toliko i vode puta bilo popijeno. Smanjimo vodu na minimum. Zar da vam dete koje se muči sa boginjama bude žedno, pita nas ona? Ne može više vode od jedne čaše i kraj. Naravno, opet ništa!

Narednih večeri počinje sa drugim pitanjima i nabrajanjima. Ja se mučim i ne znam šta da radim, samo znam da mogu sve da obećam, osim da ću brzo da zaspim. Ne obećavaj ništa, samo spavaj, komentarišemo nas dvoje. Da li da gledam u plafon ili da zatvorim oči? Da li da se okrenem sa strane ili da ležim na leđima? Evo, sada me boli noga i kao da me opet boli on boginja u oku, što smo mislili da je prošla…

Aaaaaaa!

Svečano smo dočekali dan kada se vratila u vrtić, iako je najavila da ne može da nam garantuje da će sada uspavljivanje biti bolje, jer joj se čini da su boginje uticale na njeno spavanje. Trajala je zabava još nekoliko dana i avaj završila se. Još malo fali da se vrati u svoj ritam i da sa lakoćom ustaje ujutro, kakva je inače, ali je to bitan napredak za našu porodicu i mogućnost da se svi napokon naspavamo.

Epilog, boginje mogu da utiču na san i to ozbiljno, zaključi naša šestogodišnja ćerka i uspava se kao beba.

Mila misli da je u redu da ogovara drugare

Mila ima skoro sedam godina, obožava da ogovara drugu decu i uskoro polazi u školu. Mila ima starijeg brata i još stariju sestru, koji takođe ogovaraju decu oko sebe, a što su stariji, sve česće ogovaraju i odrasle. Ipak, ja manje znam o njima, te ću se više držati Mile.

Milini roditelji su poslovođe u određenim firmama i deluju skladno svojim pronicljivim pogledima i ma koliko da im date šansu u razgovoru, oni ostaju dosledni u gledanju kroz vas i traženju mana u bilo čemu. Oni se žale, tuže, svađaju, traže posebna pravila i tako iznova sa svakim svojim detetom, kako u parku, tako u vrtiću, odnosno školi. Sve troje dece su od malena učili da potkazuju, zameraju, pokazuju prstom ili ružno komentarišu. Zašto mi je ipak bilo žao Mile pre neki dan kada su je doslovno sva deca izopštila iz igre i druženja?

Da vam kažem iskreno, uvek će mi je biti žao, jer sam upoznavajući je, videla neke druge potencijale, mnogo raznovrsnije, od primitivnih potkazivačkih, kojima je uče. Ona će se u nečemu verovatno ostvariti, ali će isto tako stvarati generacije potkazivača i ne drugara u budućnosti, pa me sve to asocira na tugu i strah.

Jer, Mila jeste uspevala da rukovodi atmosferom u grupi i parku i to vrlo uspešno, skoro pune tri godine, ali je već sada, dok je u vrtiću, naišla na zasluženi zid, blok od većine vršnjaka. Je li Mila zaista zaslužna i odgovorna za situaciju u kojoj se našla? Je li ona birala da cinkari vaspitače koliko su joj puta dnevno zamenili suvu potkošulju, za koju je mama pretpostavila da je bila mokra više od tri puta? Da li je Mila bila svesna svojih postupaka kada je desetine puta dnevno tražila da joj se popravi kika i bude savršena kao što joj je mama napravila u sedam ujutro? Kolika je u stvari Milina odgovornost kada saleće roditelje u parku i saopštava im šta su njihova deca bila kadra da učine dok su ih čuvale bake, strine, dede i tetke?

Žao mi je Mile, jer bi trebalo da ima pravo na zdravo detinjstvo i zdrave odnose. Trebalo bi da je dete čisto i neiskvareno, bez imalo zlobe u pogledu. Zlobe sa kojom svakako nije rođena, već je u nasleđe stekla. Stekla je talente i veštine ružne i neprihvatljive za bilo kog odraslog čoveka.

Šta će biti sa Milom u narednim godinama njenog školovanja, odrastanja i sazrevanja? Kakav će Mila biti kolega ljudstvu sa kojim će raditi? Kakav će roditelj biti svojoj deci i supruga onom sa kojim se bude birala? Ne mogu da se ne pitam, jer sam u više navrata doživela da pokušava da se uklopi mimo nametnutih joj pravila. Želela je da se igra bez tužakanja, da bude deo grupe bez varanja, ali je mnogo jako i teško breme koje sa sobom nosi, te je ova bitka osuđena na poraz, već sada. Jer, koliko god da je dobijala podršku drugih odraslih, a pre svega svojih vršnjaka, uvek bi pobedila potreba za njenim isterivanjem pravde i suživota kao takvog, dobijenim u porodičnom okruženju. Porodičnom, nego šta?!

Još je tužnije moje osvešćivanje da roditelji ne uviđaju  bilo kakvu grešku, već sebe doživljavaju kao čuvare ljubavi i detinjstva svoje dece i dobar model kako bi u budućnosti trebalo da izgledaju Mila, njeni brat i sestra.

Ako poznajete neku Milu, priđite joj, zagrlite i pohvalite bar neko dobro delo koje se u najavi da naslutiti. Zrno dobrote i čovečnosti u njoj vapi za pohvalama i prihvatanjem, a jednoga dana zrno može da izraste u najdivniju pšenicu.

Naše boginje

Ovih dana borbujemo, kako je mlađa ćerka umela da kaže, uspešno protiv ovčijih boginja, što samo po sebi i nije neka vest. Ne bi trebalo da bude. Ipak, mnogo ljudi, uključujući i lekare, bilo je ozbiljno zaintresovano jesu li naša deca vakcinisana protiv malih boginja, a onda sa uzdahom olakšanja prihvatali podatak da jesu. Po domovima zdravlja i bolnicama u našem gradu svi zaposleni rade sa maskama, broj dece je znatno smanjen u vrtićima i školama. Očekivano za ovaj period. Svejedno me muči misao,  umesto da sam samo zahvalna što naša deca boluju onoga što je i većina, osetila sam i zabrinutost koja se širi nezaustavljivo pri pomenu boginja.

Sa polja struke ne mogu da pišem, sa polja istraživača googla smešno je da iznosim bilo šta. Tek iz vizure roditelja, a pažljivo slušajući i učeći od učenijih za ovako delikatnu stvar, mogu da iznesem svoje mišljenje. Kada su naše devojčice svojevremeno stasale za vakcinaciju, uradili smo to bez razmišljanja, jer smo imali uverenje da je to najbolje moguće za njih. Svi, doslovno svi, iz našeg okruženja, koji imaju decu starosti slične  našoj deci, učinili su isto. Sećam se reči naših pedijatara zašto je važno da to uradimo. Sva ta deca, koju poznajem, dobro su podnela sve vakcine, zdrava su i svi ti roditelji spokojni da su uradili najbolje za svoje porodice.

Uopšte ne razumem ovu čitavu ujdurmu u vezi sa vakcinama i gomile izlaganja na ovu temu, iskreno slabašno potkovanim. Za početak ću svoje reči potkrepiti predavanjem jednog uvaženog doktora nauka, profesora i terapeuta, čije ime ne objavljujem, jer on nije moj drug. Na pitanje postoji li veza između mnogih dijagnoza, prvenstveno je slušaoce interesovalo sve u vezi sa autizmom, profesor je odgovrio odrično i to potkrepio još jednim podatkom. Naime u nekim  skandinavskim zemljama je svojevremeno napravljen, hajde da ga nazovem, eksperiment, postepeno se smanjvao broj vakcinisane dece, sa tendencijom prestanka vakcinisanja, kako bi se utvrdila potencijalna veza izmedju vakcine i autizma. Rezultati su bili sledeći, broj dece sa autizmom nije bio u porastu, niti znacajnom opadanju, statistički je objasnio u kojoj meri se taj broj menja, ali je iz godine u godinu sve veći broj dece bivao zaražen davno iskorenjenim bolestima i zarazama. Epilog, vratili su vakcine, kao obavezne.

Sada, ja mama, neću da pametujem, treba da vakcinišete decu, treba da gledate dalje, treba da poštujete medicinske veličine, jer su decenije istraživanja dovele do činjenice da je to zdravo za vašu decu, ja ću samo izneti svoj stav, a pri tome ne mislim da sam glupa i neobaveštena , naprotiv. Sve dok se svi zvanični lekari i naučnici ne usaglase i iznesu kao jednoglasan svoj stav o štetnosti vakcina, ja ću biti za vakcinisanje dece. Ja tu priču neću propovedati i zagovarati, evo, iznosim je na svom sajtu i to mi je dovoljno. Opet da rodim dete, ja bih ga vakcinisala. Toliko.

Neizmerno sam zahvalna što su naša deca ušla spremna u borbu sa boginjama, te zato  na pitanje Koje su boginje u pitanju, ja veselo uzviknem, Varičele. Zahvalna sam što smo imali priliku da biramo i nas dvoje duboko verujemo da je ovo jedini pravi način zaštite i uopšte mi nije važno da li će i na koji način neko pokušati da me demantuje, pogotovo me ne zanima kojim bi to argumentima radio. Baš kao što ni ja nikoga ne želim da ubeđujem zašto je vakcinacija važna za njihovu decu.

Možda da pomenem i podatak da je ćerki moje prijateljice prilikom odlaska na studije u USA, tražen dokument o obaveznoj vakcinaciji Varičele, ovčijih boginja. Verovatno bi mi bilo mnogo draže da su i naša deca bila u mogućnosti da izbegnu osipanja, svrab, češanje, temperature, mazanje, tapkanje, nervozu, nespavanje, izolaciju i sve slične pojave, koje su poznate svim roditeljima. Ali, ko sam ja da o tome sudim?

Zahvalna sam što smo zajedno pobedile i ovu stvarčicu i što imamo priliku da budemo duže zajedno, pravimo potaž tri sata, pečemo palačinke na dva tiganja, kako ih je i njihova prabaka učila, igramo Čoveče, ne ljuti se do iznemoglosti, obuvamo štikle i vodimo računa da se ne češemo previše.