Danas postoji mnogo matura, da, da. Jedna prava, jedna srednja i tri izmišljenje, ali ih zovu tako. Da krenemo redom.
Kada je naša mlađa imala završnu priredbu u jaslama, jedna moja prijateljica je pitala, ma, šta ima ona da završava sa dve i po godine, molim te lepo? Divne njene vile, organizovale su priredbu, kako bi dečica pokazala šta su naučila. I kako bismo proslavili prelazak iz jaslica u vrtićki deo. Neko reče tada, jao ovo je kao neka prva matura. U skladu sa maturom, jelte, obukla se i neka specijalna haljinica, sandalice i obavezan friz. Mi, roditelji, dobili smo tada i program koji će nam biti izveden i dodeljene su svečane diplome. Za mene čarobno do neopisivosti. Igrali, skakali bolje rečeno, uz dobru koreografiju, peeeeevali, tražili pogledom roditelje, mahali i smejali se mnogo. Ja plakala, takođe mnogo.
Druga izmišljena matura, zove se završna prirdba predškolaca i pozdrav sa najbezbrižnijm delom odrastanja. Ovu maturu sam doživela sa starijom. Tu se oblače malo ozbiljnije haljine, ozbiljnije da treba i princezama da se svide, a onda vaspitačice predlože i da ih one malo našminkaju. Složim se nevoljno, rano je nego šta. Završi se sa malo ruža na usnama i velikim srcima na obrazima. Tu već ima solo tačaka, glume u parovima, još dužih muzičkih koreografija. A ona ljuta što sam joj nametnula bolero i u pletenicu vezanu kosu, pa me strelja pogledom, da bi u jednom momentu rasplela i kosu i bolero, dotrčala da mi to stavi u krilo i pobedonosno nastavila da živi svoju maturu. Opet sam mnogo plakala i to ne zato što sam bila trudna, već jer mi je bilo teško i žao, jao gotov vrtić, ide škola, kako ćemo mi to i sve u tom stilu.
Treću izmišljenu maturu je imala i starija, ali i njena majka. Da krenem od majke. Imala sam neku roze lepršavu haljinu, nove sandale, ništa frizura, jer sam i tada tražila da se ošišam na kratko. Ništa šminka i parfemi, to uopšte nije bilo potrebno. Dovoljna mi je bila moja torta, koju sam nosila i mnogo lepog raspoloženja, a višnjica na torti naša divna učiteljica, Safeta, koja je osmislila naše druženje, isključivo uz dečiju muziku, u trajanju od dva do tri sata. Pomenuta matura moje starije ćerke sastojala se iz ozbiljno dobro pripremljene predstave, koju su sami đaci kreirali, uz pomoć nekih divnih roditelja, a sve kao iznenađenje divnoj ženi, njihovoj učiteljici. Nakon mnogo smeha, glume, skečeva, pevanja i pomenute predstave, deca kreću sa plakanjem, gotovo ridanjem. Opet, plačem i ja. Svi smo kolektivno plakali. A vrebao nas je i neki skriveni strah, to je bilo to, sa učiteljicom kao bajka produženo detinjstvo, a sada slede oni, nastavnici. Tako su nas plašili stariji.
Četvrta po redu, srednja matura, moju decu tek čeka. Do tada pamtim svoju, simbolično održanu na Kopaoniku. Bio mi je važniji mir koji se uspostavio među nama drugarima, poljuljan u sedmom razredu, tako da ovo nazovi matursko veče slabo i pamtim. Svi smo se malo doterali, mi devojčice smo se diskretno našminkale, što bi današnjoj generaciji bilo aposlutno pase i nedovoljno. Malo smo slušali muziku u nekom kafiću, ćaskali, dečaci su pokušali da pokažu da su veliki, pa su zato pre vremena i zaspali. Sa ove distance, bilo je to i više nego smešno. Danas kada završiš osmi, ima izuzetaka, treba da se središ kao da ti je osamnaest. Pitam se kako će devojčice, buduće devojke, izgledati sa osamnaest, a neke su večeras izgledale čarobno, ako već sa četrnaest idu na frizuru, nose balsku haljinu i jedva hodaju na štiklama, koje su verovatno prvi put obule? Koja čar, iznenađenje i uzbuđenje mogu da se dese, ako su sve isprobale tako rano? Dečake izostavljam u ovom pominjanju, jer po mom ukusu, imaju meru. Liče na dečake, a ne na male japije. I tek da dodam, da poznajem jednu dušicu, koja je mini maturu proslavila u fenomenalnom kombinezonu, ravnim sandalama i predobroj kožnoj jakni. Isto kao što sam bila svedok, kada je pre neko veče sin naših prijatelja, zamolio roditelje da dođu po njega, jer mu je sat vremena male mature uz zvuke turbo melodije bilo i više nego mučno. Ima ih…I, da, ja nisam plakala, a da li ću, kada moje dve dođu do ovog stadijuma, pa, verovatno da hoću. Plakala sam i dok sam samo gledala dobitnu odevnu kombinaciju pomenute dušice.
I dolazimo do mature, one prave. Moj se muž na istoj glupirao, ja sam je svojevoljno preskočila, bez da žalim. Muzika je bila presudna za gubitak interesovanja makar za pojavljivanjem. Takva mi je bila karma i odluke u tim ludim godinama. U životu na splavu nisam bila i ni malo mi nije bilo privlačno da posle luksuznog hotela i grozne muzike, tako proslavim maturu. Ali, to sam ja. A scenario je već godinama isti. Naravno da i ovde ima izuzetaka, samo su u manjini, zato ću pomenuti opšte prihvaćeni model. Kako je već napisala jedna moja draga drugarica po peru, prodaje se ili pozajmljuje, ako se nema dovoljno, šta god da treba, samo da se bude princeza maturske večeri. Skupe haljine, skupa obuća, pozamašna svota novca za džeparac, takođe potrošena na frizuru i šminku. Ako izuzmemo one slatke uspomene fotografisanja, zašto je neophodna grozna muzika? Zato što je voli većina. Zašto je voli većina? Zato što im je konstantno dostupna i nema modela koji će da kaže da to nije ok. Zašto mora splav posle? Zato što to svi rade.
Ne pametujem, samo konstatujem, jer to i nas čeka, vrlo verovatno po sličnom scenariju, ako ne i gorem. A tako bi mi bilo drago, da ako se i spreme moje ćerke kao za dodelu Oskara, dođu sa rečima da su slušale dobru muziku, a zna se šta je dobra muzika.
Večeras je jedna divna mlada dama, takođe na proslavi mature. Blista svojom odmerenošću i sigurna sam kakav joj je muzički ukus. Kao što mogu da pretpostavim emocije, pre svega, njene mame, jer pišući ovo, shvatila sam kako smo brzo došli od onih jaslenih, kobajagi matura, do ovih pravih i ulaska u zrelije doba.
Volim da verujem da svi uživamo dovoljno u svojoj deci, jer tako brzo postanu zreli ljudi. Mada mi se stomak trese od smeha, pri pomisli na Milutina damu…
Оставите одговор