Volela bih da je kao u pesmi…
… mada često spominjem tvrdnju da su prijatelji izvinjenje od boga/univerzuma za rodbinu i da se ista pokazala kao neverovatno istinita, kod mnogih. Mada, priznajem, nisam se dublje bavila, šta se desilo sa rodbinom, pa je prestala da bude važna ili se nivo njenog značaja sveo na minimum minimuma.
U mom okruženju, da se zadržim na najbliskijim prijateljima, svako ima neku rodbinu sa kojom su veze istanjene ili pokidane, bez mogućnosti popravka. Toliko su ti neki bliski međusobno udaljeni, da se ne čestitaju rođendani, ne proslavljaju se događaji, ne pozivaju se, ne napiše se ni poruka. Vremenom se ne zna ni gde tačno žive, ni sa kim, ni kako. I ja sam baš znatiželjno pitala moje prijatelje, šta se u njihovim konkretnim slučajevima desilo i dovelo do udaljavanja, ako je već bliskost postojala. Čula sam neverovatne priče, od toga da je rođeni brat u dogovoru sa zajedničkom bolesnom majkom, namerno naglašavam zajedničkom, da se vidi iz napisanog da to nisu samo braća po ocu, lišio brata, uz pomoć raznoraznih prevara, svakog nasledstva. Ovaj izbačeni je to teško podneo, a drugi je nastavio da živi, bez trunke kajanja. Ovaj primer mi je najbizarniji, do onih da se jetrve, na primer, nisu dobro slagale, pa svaka svojoj deci pričala ružno o braćama i sestrama njihovim, iako su deca do tada bila bliska. Primera je bezbroj, a ovako to izgleda u očima deteta.
Ostavljali su mi na selo kod babe i dede, na moje ogromno zadovoljstvo. Ceo dan sam bila u dvorištu, igrala se u pesku, prskala se vodom iz creva, pravili su mi improvizovani bazen u koritu, hranila sam Džekija. Širili su mi neki suncobran, dok sam ležala na staroj asuri, pekli mi listiće na pedeset stepeni u maloj kujni. I na primer, malo ću improvizovati, iz poštovanja prema bližnjima, jedno se jutro probudim ranije i čujem rodbinu kako šušori o onoj moja me rodila, ne baš lepe stvari. Imala sam oko sedam godina i uopšte mi nije bilo jasno šta se tačno reklo, jer sam ja njihova unuka, sestričina, bratičinka, kako god se to rodbinski zvalo, a ona moja mama. Kako mogu da vole mene, a da ne vole nju? Sećam se da sam htela da ustanem iz kreveta i protestvujem, ali me neki unutrašnji glas umirio. Kada sam stvarno ustala, pravila sam se da ništa nisam čula, pogledala ih u oči i shvatila da ih i dalje volim, kao što sam osećala da i oni vole mene. Mnogo godina kasnije, iskristalisalo mi se, da je to bilo strašno ružno što sam čula, ali sam isto bila ponosna na sebe što nisam reagovala. Samo bih produbila očigledno ne tako sjajne odnose. U toj priči imam brata i sestru i ne znam ništa o njima. Nisam ni sigurna koliko me bilo šta zanima u vezi sa njihovim životima, osim da im iz dubine duše želim lep i ugodan život. A kada bi krenulo da se odmotava to zamišljeno klupko, bilo bi tu mnogo gluposti, znam.
U drugoj priči imam sestru, sa kojom ja imam emotivnu vezu, mada se retko i čujemo i viđamo. Za mene je ta veza bila jaka, a sada da treba da se setim, kada je počela da slabi, sve i da hoću, a neću, ne znam. I u obe priče, bar dok smo bili mlađi, ponajmanje ima mene, kao uzroka, sve je već počelo da puca preko starijih, mnogo pre nego što sam i postala svesna nasleđa pomenutih odnosa.
Znam brata i sestru, koji nisu bili previše bliski nikada, ali kada su oboje postali roditelji, ona je poželela da obnovi vezu. On se nećkao. Ne mogu da opišem njenu sreću kada je i on osetio snažniju potrebu za njom. Možda može i tako, zakasnelo pronalaženje da ga nazovem. No, bez obzira na okolnosti, postojali su trenuci i u njihovim i u našim životima, kada smo bili veoma vezani, dok se bračkamo u moru, kada jedna drugoj pravimo frizure ili pokrivamo u sitnim lažima i varanjima. Deluje da će trajati večno, ta ljubav rodbinska. I onda boom! Nema više. Od danas si mi brat, sestra, tetka, ujak, jer tako krv kaže, ali moj život nema više nikakve veze sa tvojim. Hvala mojim roditeljima što su mog rođenog brata i mene poštedeli nekih detalja i što nikada ružno nisu pričali o „bivšoj“ rodbini, već su sve obrazlagali rečima, da se takve stvari u životu dešavaju. A kad si mali, mislim da je i bolje da malo znaš. Svakako ćeš shvatiti kada porasteš.
Hvala roditeljima i muževljevim i mojim što su nam utirali put ka zdravim odnosima sa našom rođenom braćom, a dalje nam verovali da ćemo umeti sami, u prevodu, nisu se mešali. Ne postoji vaga koja će da meri koliko se voli brat, muž, deca, niti ko se stavlja na prvo mesto. Prosto se znaju prioriteti i u srcu ima mesta za svakoga od njih i uvek neko još može da se doda. Koliko god da je srce.
Moj muž pokušava da se zakune da će naše ćerke uvek biti bliske. Važi. Kažem mu da je naš deo posla da ih usmeravamo, srazmerno njihovom karakteru i temeperamentu, jednu drugoj, a da nema šanse da znamo krajnji ishod. I uvek možemo da se nadamo da će imati jedna drugu. A okolnosti razne, izbori i događaji u njihovim životima će biti od velikog značaja. Isto kao što sam svesna da ih uslovno rečeno, imam sada, dok živimo zajedno, jer kada prva ode, ona započinje svoj život. I neka joj je lepo u njenom životu, neka živi svoje snove. Da potkrepim, ovo samo moje lično razmišljanje bez da savetujem i pametujem, sledećim primerom. Srela sam jednu dragu profesorku, koja živi u skladnoj zajednici sa mužem i dvoje dece. Sin joj odlazi u jednu daleku zemlju i ona je iskreno srećna tog događaja radi, a ipak joj suze oči dok mi to priča, jer, kako kaže, znam da se ovde završavaju naši zajednički putevi.
Volela bih da je kao u pesmi i da budu dobro , gde god da su…
Оставите одговор