Poslednji dan januara 2017.g. i izveštaj o velikom mi rođendanu

Već sam vas sve zvala na moju virtualnu zabavu, povodom mog rođendana. Poziv sam vam poslala pre tačno šest meseci. Sve sam bila osmislila i sve je, osim plaže, bilo istinito, a zabavnije od zabavnijeg se ređalo. Hm, Manu Chao se podrazumevao.

Tog dvadeset šestog januara ove dve hiljade sedamnaeste godine, još me je samo par sati delilo od mog čuvenog rođendana. Moj muž i ja odlučimo da spremni sačekamo ponoć, kako bih se uverila šta će se tačno promeniti. Sedimo, pričamo, smejemo se i hop, kucne i to vreme. Čestita mi, poželi milion i sto želja i ja red smeha, red plača. Odjednom se smirim. Smirim se, jer se ama baš ništa nije promenilo, osim što od te noći ja najzvaničnije moguće imam tačno četrdeset godina. Ma, bravo! Dođu nam tu noć i gosti, još malo proslavimo i Hajmo spavat~ kako moj Bosanac kaže, Valja ti djecu sutra čuvat~!

Odspavam dovoljno, na poslu super odlično. Zovu me, pišu, vole me ljudi. Čestitaju i ja im se radujem. I ljudima i čestitkama, jer i ja mnogo volim sve te ljude. Onda priča kreće stvarno da se dešava. Po svoju kćerku dolaze mama i tata, da je u toplom prevezu, da se ne prehladi, tek je iz inkubatora izašla, a meni miloooo. Ulazimo u stan i moja mama ponavlja ritual, nežno mi pospe latice crvenih ruža po glavi. Ljubimo se silno. Tata me već izljubio, nije mogao da se penje, Ionako znam šta će u stanu biti.

Moja starija ćerka i njena E. me velikodušno puštaju da odaspavam, doći će gosti kasnije. Pristanem, iako ni sanjala nisam koja ću sve iznenađenja da doživim i najbolje od svega za tih dva sata spavanja, sanjala sam lepo, u lepim bojama, lepa prostranstva. Sve lepo. Bude me nežno i uručuju poklon, dobar izbor knjige, a vrhunac njihove posvećenosti, jesu pravi pravcati mafini, koje obe po prvi put spremaju i našu rernu samostalno aktiviraju. Naglasak na rerni, jer je i nama nova. Recept su već pronašle. Bili su to najukusniji kolači u životu, spemala ih je ona meni. I nestrpljivo me pitala, Mama, reci, jesu li bolji od kupovnih?

Bliži se veče i dolazi najbolja u živooootu, zatim bata i devojka mu. Opet red priča, red smeha i ludorija, ćao, ćao suze, suvišne ste mi i za radost. Doterujem se, jer će doći najbliži, ja sam spisak svela na minimum, mada je, sada znam, mogao da bude i duži. On me iznenađuje, jer je još malo najbližih na spisak dodao i bio je u pravu. Trebalo je da budu tu. Svaki put kada bih otvorila vrata, još i još ljubavi je iz mene izlazilo. Svi su bili čarobno nestvarni, lepi, zabavni, zavodljivi. Nasmejani, veseli, mojiii!

Dogovor je bio da bata realizuje muziku i savršeno je to funkcionisalo. Svi su bili zadovoljni. Onda je na red došao i Manu i opet je svima osmeh bio jedino obeležje. Kada bolje razmislim, to nam je svima bilo obeležje, sve vreme. Baš sve.  Bilo je i tanga i nas dvoje sa ružom u ustima, baš kao u „Neki to vole vruće“.  Onda malo sirtaki, neki bi i tanjire da bacaju, a neki bi i promenu muzičkog pravca. Kao poštujemo da do dva ujutro slavljenica bira, da bi se većina složila da se pomenuta slavljenica pitala do ponoći, a onda ulaskom u dvaeset osmi januar, njene moći posustaju. I sto kaze Brian, Pa ne veseli se uz Pearl Jam tako!

Srednje rešenje je prihvaćeno, od jedan iza ponoći, kreću neke fine stare pesme i jedan Halid. Taj nam se Halid provlačio na svakih šest, do devet minuta. Uz tu se pesmu grlilo, malo propinjalo, još glasnije smejalo i dok svi nismo reči naučili, nismo prestajali. Konačan razlaz se desio oko pet ujutro. Tada je i slavljenicu savladao san i to kakav. Nebesa draga, nisam mogla ni da zamislim da nešto što smo zvali kućna žurka, može i dalje da bude tako moćna zabava. Ni da pomislim da će komentari biti u stilu f…… awesome! Doslovno.

Nemam šta da dodam. Dobro, može samo i još neki bi dobro došli te večeri, ali kako sam sigurna da su u mislima bili sa nama, ništa ja tu ne bih dirala. Baš vam hvala svima!

Volim te svete!

Raskitismo jelku. Srećno. I malo New York

Znači, jezikom tinejdžera i čijim već, nikad brže kićenje jelke, nikad kraće dočekivanje Nove godine, skoro, pa, nikad više hrane i op, raskićivanje iste.

Ma, meni je doček car! Osećam se super moćno, glumica sam sa najboljom haljinom na crvenom tepihu i ćao. Jer, ja tako hoću. Bez obzira što sam bila domaćica sa keceljom do jedanaest uveče, jer smo seckali sastojke za rusku. I mada je ovo prvi put da se nisam doterala, stavila šminku i karmin, na mlado mi lice, ja sam se osećala kao da jesam, jer volim da slavim novo sve. Izljubismo se nas dvoje, a onda i sa starijom i njenom drugaricom. Eto, to je novost, prvi put neko sa nama, osim nas. Mlađoj petarde nisu mogle ništa, čvrsto je spavala za Ulicu otvorenog srca i poklone razne. A, osim prve novosti, ima i druga. Ona glasi, Hoćeš li već jednom da pustiš dedu da ga i mi vidimo, a ne da uvek on dođe dok gledamo vatromet? Sledeće godine dolazi, obećavam i ja ću prva da se fotografišem sa njim, ja ionako najduže verujem u njega. Muž se ne računa, jer ne veruje. Zna da je kaput od mene.

Ima događaja značajnih.  Moje rođenje, na primer. Upoznavanje njega, primer dva. Rođenje njih dve, kao i De Niro pride u avionu, kada saznaje za Drinu, jer De Niro, kada sam ga ja srela, nije za javnost. Dobro i rođendani svih voljenih i godišnjica braka onih kojima sam  ćerka i tako neki datumi još. Samo, Nova godina je Nova godina, sve mi lepo u glavi. I što jurim i što kupujem i što spremam i što volim da je dočekujem u zimu, umesto na nekoj plaži u plusu. Falilo je snega, to jeste. Sve drugo, baš odlično. Jer meni drugarica, Nova godinica, ispuni baš sve želje, misli da sam dobra.

Dok mom dragom nije dojadilo, kitili smo jelku kao u Maxiju, početkom decembra. Ne, ne, ipak je Maxi ranije, oni su još sredinom novembra zbunjivali mlađu. Naša jelka  bude tako malo do posle mog rođendana  okićena. Svi kao padaju u nesvest, Još niste raskitili jelku? Ja sam pristajala na raskićivanje, samo da bih mogla opet da se radujem dok je kitimo ponovo. Mnogo volim našu jelku, mada je prilično demode. Komšija mi je rekao da se te trake ne koriste već godinama, već nešto što liči na perle i uvek mi se to sviđalo na drugim jelkama, samo se nisam setila da i ja mogu da ih imam. Kaže komšija, Imaš na pijaci, na platou, kod Kineza, a ja se čudila, odakle ljudima te perle? Kad čuda, mogu da ih imam i ja. Zato sam pobacala ove trake, da ne budem pase, a sledeće godine kupujem ove modernije ukrasne visuljke.

Bila sam pristojna, nastaviću tako i dalje, a Nova godina to ceni. Vežbala sam se trpljenju, pardon strpljenju sa najbližima. Sve u svemu dobro smo komunicirali, ljudi i ja. Zdravlje nam je bilo prijatelj i tako će i da ostane. Što da menjamo dobro? Svi smo tu i tako će biti, svi se slažemo. Ja sam sebi i dalje lepa, to mi je važno i molim da to zadržimo. Knjiga, film, pozorište, zadovoljavajući skor, može više, ok. Stari znanci na broju, odlično. Novi, super došli, da ih bude više. Muž i ja srodne duše, najbitinije. Ćerke misle da sam super, odlično, još je tako. Tek u najavi nerviram stariju, promenljiva kategorija, svesna sam. Posao odlično, još smo zajedno, mnogo dobra grupa i kolega mi. Zahvalna na svemu, a ponajviše, plus opet, zdravi smo svi, zahvaljujem na putovanjima. Putovanja, putovanja još, duša moja hoće. Kad bi putovanja znala, a znaju, koliko me oplemene i nauče, ma, usreće, sama bi mi se nudila. Nude se i hvala im. Najbolje se osećam dok putujemo, u dvoje, četvoro ili osmoro, to su neke kombinacije.

I malo slova specijalno o New Yorku. Kad o nečemu maštaš oko dve decenije i kockice se slože, a kako drugačije i ti onda imaš tu radost i zadovoljstvo da si baš tamo! E, baš tako smo New York i ja to osetili. Prihvatio me kao najmiliju, on je meni to već bio. Sve što sam videla i doživela, meri se čarobnošću, da ti srce poskoči od dragosti. Šta god da poželim, biće odlično, čim želim, a kada je NYC u pitanju,  bila sam tamo, sve mi se objasnilo samo. Stvarno sam bila. I hvala, hvala, hvala. Dear NYC, ja sam mlađoj obećala da će doći, a kako drugačije nego sa mnom, posle može ona opet, koliko god želi i sama joj to želim. Obema to želim, ako se i njima dopadne ideja. A mlada Vana, negde oko dvadesete ili dvadeset i neke, tamo je. U nekom obliku sigurno.  I hvala Staroj godini, što je imala tako moćne planove za mene i hvala Novoj što je uvažila savete Stare (Stara, velikim početnim slovom, jer je zaslužila i učinila me boljom. Tačka.).

Jedva čekam da opet kitimo jelku u četvoro, da razmenjujemo iznova pozive i poruke, da šetamo Ulicom, kao i pre trinaest godina, da mu kupim još sto kaputa i da se smejem kad provali foru. Do tada isto, smejaću se na dobar štos, biću zadovoljna i kopaću dublje, a možda dodamo i iznenađenje…ko zna?!

I neka moja lična, Marianne Faithfull, kaže, pusti Vanu, ona nije uvek merodavna, mnogo voli ljude. Neka kaže, u pravu je. Divni ljudi, volim vas i hvala što vas imam u ovom izdanju.

Moj Majdanpek

Da vam malo pišem o Majdanpeku. Ih, kako sam u njega bila zaljubljena. Bila bih i dalje, da je to taj Majdanpek. Sad se samo tako zove. No je zato najlepše detinjstvo proživljeno tamo i zaslužuje neki redak.

I tata i mama su se fakultetisali, znam da je nepravilno, ali mi se sviđa, u Beogradu, pridošli iz Šapca i Negotina. I onda moj deda nađe mami posao, taj ili ni jedan, a tata, rudarski inžinjer zapadne tu. Dalje, ona je lepo pevala, on je imao mnoga znanja u glavi i oni se zaljube. Tako, dođemo ja i bata.

Ja vam slabo stojim sa brojkama i nemam pojma koliko nas je živelo na koliko kvadrata. Znam da smo bili mi i Vlasi. Verovatno i neke druge nacionalnosti, nebitno mi je bilo. I sada je. Živeli smo u šasnaestospratnici, tako su je zvali. Mi smo bili na dvanaestom spratu. Najlepši stan na svetu. Velika dnevna, velika spavaća soba, bata i ja u finoj zajedničkoj, poprilično prostrano kupatilo, neki silni hodnici, taman da imamo i ljuljšku u stanu, ostava i super dobra terasa.

Bata i ja zaštićeni ,veseli, svoji. Gradić miran, nema potrebe ni vrata od stana da se zaključavaju. Male, uzane ulice i mi bezbrižni na njima. Posebno kada je zima. Vozači ozbiljno vode računa o nama, sankašima i puštaju nas da se sankamo gde nam je volja. Prave se neke zamišljene staze za skijanje, dok ne poodarstemo i zaslužimo da nas roditelji vode na velike staze, sa pravim žičarama. Tu sam dobila prvu ciciban diplomu, za prvo osvojeno mesto, a posle sve neke za učešće. Tako nekako i bata. A staze najlepše na svetu, žičare nigde savremenije, sa sve onim crvenim tanjirom ispod zadnjice, totalni hit.

Majdanpek u proleće i jesen, skoro pa isti. Sivkast, ali živ. Mnogo nas je tamo bilo, za moj ukus baš kako treba. Stalno u parku i pesku. Trknemo do stana da jedemo i tako sve do škole. Kada smo krenuli u školu, prvo malo završimo obaveze, pa opet posmatranje punoglavaca, šetnja do Rajkove pećine i čuvenog veštačkog jezera. Tamo raširimo ćebad, šta je ko doneo i sladimo se. Mada, to nam je bilo dozvoljeno samo ponekad, uglavnom da smo tu, da nas vide roditelji.

Kroz Majdanpek je tekla reka Pek, simpatična rečica. Bata ima nešto drugačije iskustvo sa njom. To će on da kaže. I glavna je fora bila, ona deca sa druge strane reke i mi sa ove, kao i naše škole, Šta, ideš u Novu, ja idem u Staru školu. I onda, koja je škola bolja, kao Zvezda i Partizan, kao Novi Beograd i Zemun, kao blokovi na Novom Beogradu, kao Banovo brdo i Žarkovo, kao u gimnaziji, centar ili periferija.

Meni je kao maloj bilo super važno da svi znaju gde je moj grad. Tako, kada idemo na more u današnju Crnu Goru ili Hrvatsku, dovoljno je bilo da pomenem, rudnik zlata Majdanpek, svi su bar čuli za to mesto. Mesto gde je okosnica svega bio Dom kulture, rudari, blizina Lepenskog Vira i tada najlepši hotel u okolini, kao i čuveno prevozno sredstvo svih koji su imali veze sa rudnikom, a moj tata je bio jedan od njih.Ako se ne varam, zvali smo ga Gaz, neki kao džip, ali specijalan. Imao je velike gume i mirisao je đavolski izazovno. Bila sam počastvovana kada bi me tek ponekad vozili u njemu.

Mali centralni park, u neposrednoj blizini moja škola, tamo dalje ona druga. U samom parku biblioteka i bioskop. Što sam tu, u tom bioskopu poželela da budem glumica, čudo nad čudima. Htela sam da budem ja Drew Barrymore, da mogu očima da stvaram vatru ili da se zaljubi u mene Ralph Macchio iz „Karate Kid“, prvi deo. Platno mi je delovalo kao naš soliter, a ja glavna glumica. Plakati svuda po gradu, taman da krišom uzmem jedan i maštam da sam ja njemu. A onda slušam Brenu u novoj hali sportova uživo. Zbunjivali su me svi ti sadržaji.

I kako to zna da se namesti, maštala sam, sa svojih valjda osam godina, da ću kada budem velika živeti u Beogradu. Kako bi mi Beograd bio bliže, bez treptanja sam gledala košarkašku utakmicu, ko zna koje lige, između naši Majdanpečanki i budućih naših Beograđanki. Kako su mi gospodstveno delovale ove igračice iz Beograda, kao da su sa druge planete došle. Da bih, kada su nam predočili da se selimo za Beograd, pokazavši nam svoje nove lične karte, mrzela naše roditelje i u naletu da iste pocepam, shvatala da samo Mjadanpek volim. Tako sivkast, malen, pun mog i ko zna čijeg sve detinjstva.

U Beogradu su me, u petom razredu osnovne škole, ionako zafrkavali kako izgovaram padeže. Nakon završenog prvog polugodišta petog, pozdravili smo se u srcu i Majdanpek i ja. Uz sporadične susrete, razišli smo se.

Osim, što uvek u mislima imam tamo najlepše baklave i bozu, burek sa jabukama, skijanje i pećinu i moju učiteljicu Safetu.

Podstanarski dani naši

Kada sam prvi put sa mojim tadašnjim dečkom, a sadšnjim mužem tražila stan, kako bismo se voleli u miru, jer zajednica nije dolazila o bzir, bilo nam je važno da je čisto, toplo i relativno blizu posla. Malo smo zvrckali telefonom, malo gledali na fotografijama neke preporuke, da bi na kraju presudila pomoć prijatelja. Prijatelj je imao prijateljicu koja će tada prvi put krenuti sa izdavanjem stana. Odemo, tu negde oko centra brda, novo sve. Veoma malo i veoma skockano. Naših budućih dvadeset sedam kvadrata, bez terase. I sa terasom je ista kvadratura, jer, nema terase. Zato je postojalo baš lepo dvorište, koje je dolazilo u obzir na korišćenje.

Uselili smo se odmah sutra, nakon što smo pronašli naše prvo carstvo. Pozajmili malo tanjira i šerpi, ja raspakoval tetkinu posteljinu za moju udaju, iste boje kao kafanski stolnjaci, na kvadratiće u dve boje. Milina za početak. Nemamo telefon, fiksni se tada često koristio, te se brzinski razgovori obavljaju mobilnim telefonom. Čini mi se da je tada to razgovaranje mobilnim bilo baš skupo, izbledela mi je tačna informacija. I prva mi čestita na samostalnom životu, jedna od dve moje vile zaštitnice. E, pa, uživajte i volite se i ne zovite goste bar tri dana. Ja skakućem i ljubim mog dečka silno, možda i malo grubo. Od sve siline.

Prvi vikend idem sa sestrom u neku šmensi radnju po nov komplet tanjira i taj nas je komplet pratio do ovog našeg stana, tačno deset godina. I sada imam par primeraka kompleta, htela sam da poklonim, svima je višak, zato čuvam za naš budući splav jednog dana, tamo će se sve rasparano uklopiti. Moja je sestra bila i ostala esteta i zaključujem da bi i danas ti tanjiri bili sipmatični, nekako rustični. Greajanje na TA peć je funkcionisalo, mada je bilo bolje leti. Bez obaveza prema bilo kome, osim da se volimo nas dvoje, ustajem knap za posao i veselo počinjem druženje sa decom. Nakon posla jurim, da ga sačekam prva, u našem stanu. Velika soba, a ostalo u deminutivu, istinski i po srcu, naša kuhinjica, naše kupatilce. I naš prozor koji gleda na dvorište. A gazdarica za deset plus. Kad god nešto zgotovi, donese i nama. Račune nam ona regulisala, lako posle izmirimo što je naše i vrhunac pranje veša. Nije odmah bilo mašine za veš, pa nam je ponudila svoju mašinu, a sutradan nas veš čeka složen ispred stana, sa porukom, Hiltonovci moji, nadam se da ćete biti zadovoljni. To stvarno ima samo u Hiltonu, plus ova ljubaznost i dobrota, i bolje od hotela.

U tom stanu smo proslavljali veridbu, udadbu, odnosno ženidbu i rođenje naše prve ćerke. Znalo je u taj stančić da stane i do trideset ljudi. I silno sam žalila kada je nekako prirodno došlo vreme da odemo u malo veći. U ovom prvom mi se sve mnogo važno desilo. I prvi je.

Potraga za drugim podstanarskim stanom je trajala pet dana više nego za prvim. Opet smo imali sreće da naiđemo na fine ljude, koji su samo jednom, na samom početku našeg stanovanja, došli da vide kako smo se skućili. Isto kao i prve gazde, sve su nam iskreno rekli, tako i informaciju da je teško naći mesto za parkiranje kola. Sada smo imali i kola. Meni se toliko dopalo što su nam bez uvijanja sve predočili, da sam ja u telefonskom razgovoru znala da ćemo mi naredne godine živeti u njemu. Ovaj put smo se razbaškarili u četrdeset dva kvadrata, plus terasa. Naša, tada dvogodišnja, ćerka dobila je svoju sobu, a mi prostranu dnevnu sobu, sa simpatičnom kuhinjom i velikim kupatilom. Terasa je služila da se ćerka leti brčka u kadici i suši veš. I to je bilo sve što smo od terase i očekivali. Uvek smo više boravili napolju. Iz tog stana je naš kikriki krenula u vrtić, tu je doneta odluka da će moj muž ubuduće samostalno da deluje, u tom sam stanu spremala ispite za fakultet. Taj stan je bio domaćin najlepšoj zabavi, povodom mog rođendana, sa preko četrdeset ljudi, kada smo odglumili Notebook kiss. I baš u tom našem stanu smo saznali da ćemo i po drugi put postati roditelji, a da će se naš predškolac ostvariti u ulozi sestre. Znali smo da je vreme za pakovanje. Moglo je tu i sa dvoje dece, ali su se kockice fino slagale i pokazale nam da sada možemo i u pravi naš stan, bez predznaka podstanarski.

Sa stomakom velikim krenula sam u potragu, muž je dolazio kada je delovalo da treba. I kao i prethodna dva puta, opet sam se u ovaj stan zaljubila. Samo sam ovaj put osim vizualizacije, pravila i konkretne planove. Napravila sam listu, kao po Tajni, ko bi se sve radovao da mi imamo baš naš stan. Spisak je bio oho dugačak. Vrlo nevična crtanju, ipak sam iscrtala stan i zalepila ga na frižider u starom stanu. Crtež i danas čuvam. Onda sam napravila novu mapicu, sa isečcima iz novina, kako bih volela da stan izgleda nakon preuređivanja, jer je baš bio ruina. I najlepše osećanje, zamišljala sam našeg budućeg prvačića kako sa rancem ulazi u naš stan. Znala sam tačno kako joj se ranac klati na leđima. To mi je bilo kao laku noć, svako sam veče videla taj film.

I posle mnogo pregovora, imali smo naš stan. Naš, baš! Mesecima smo živeli kod mojih roditelja, a oni u našem podstanarskom i ne postoji dovoljno veliko hvala za to, dok smo sređivali naš komad mira i lepote. Kada smo došli jedne večeri da prespavamo, nas sada četvoro  i dugo tu ostanemo, sećam se osećaja neizmerne zahvalnosti. Posebno sam tu zahvalnost izgovarala, dok sam se prvi put kupala u našoj spejs šatl tuš kabini. Teče voda, a ja se smejem, smejem i lepo mi je, živote dobri.

Lepo mi je, živote dobri.

 

O jednoj divnoj dami

Bez imenovanja, jer to izbegavam, a ona će već znati. A počelo je sa stidljivim slanjem tekstova, jer mi se sviđala, preko knjiga i znanja koje poseduje, nisam imala predstavu da ću toliko da je volim.

Pisala sam i tada i bilo me je važno da ona to pročita. Nisam ni maštala da će joj se nešto svideti, a bilo je. Istog dana mi je odgovorila i predložila da pređemo na ti. Jaoj, treme i uzbuđenja kada me ona pozove, časna reč. Da se ne obrukam, a da budem normalna i da budem ja. Tako smo se dopisivale, čule i onda dogovorile viđenje. Bila sam silno srećna. I kao da se znamo godinama, silno smo se izgrlile i nastavile tamo gde dokle smo telefonskim razgovorima došle.

Pitala sam se što me prihvatila, to je progovaralo moje samopouzdanje do članaka, koje zna da me spopadne u nekim važnim susretima? A prihvatila me ovakvu, kakva sam. Odmah se interesovala za moje bližnje i za sve u vezi sa mnom. O, kako mi je to prijalo. Nadala sam se da uzvraćam istom energijom i još uvek verujem u to, jer bih baš mnogo volela da budemo prijatelji do kraja.

Pažljivo je slušam, od nje učim, volim da čitam sve što napiše. Za mene predstavlja riznicu znanja i koječega još. Volim što je aktivna, uvek u toku, voli pozorište i koncerte i želja mi je da sa njom gledam mnogo dobru komediju. Bile smo na nekom intimnom koncertu i svidelo mi se mnogo što komentariše, baš kao i ja, tiho, dok sve još traje. Ja ionako posle zaboravim koju sam emociju imala. Ili odmah da kažem ili gotovo.

Veoma je topla prema mojoj deci i ja se nadam da ću tu toplinu moći da prenesem njenom detetu, koje mi se sviđa, iz priča. A moje ćerke znaju da ona najlepše grli, u čemu drži jedan interni rekord i da ona najslađe zna da svira po njihovom stomaku. Mama, vodi me opet kod nje, da me mazi i svira. Rekla mi je da bi rado mog muža i mene pokazivala drugima i da je kada je upoznala njega, tačno znala da je on taj o kome sam joj pričala, što su bezmalo najlepši kompilmenti za nas četvoro.

Volim kada mi priča obične stvari o svom životu, proleti mi naše vreme svaki put kada smo zajedno. I mada slabo pratim horoskop, sviđa mi se njen znak. Veoma mi je blizak i neke situacije su pokazale da ima nešto i u horoskopu. Volim je nežnu i porodičnu, britku i svoju. Volim je u priči i smejanju našem ili samo njenom. Kad bolje razmislim, ja bih sa njom i na neki super žestok koncert išla, jer ima energije za petoro.  Možda nas je to i spojilo.

I da izbegnem žalopojki sto, mada sam patetici sklona, još samo ovo da kažem. Jedna od moje lične dve vile me je nazvala vaškom i ja sam to prenela dragoj prijateljici, o kojoj pišem. Njoj je to zazvučalo simpatično, te ću i ovo kratko pisanje završtiti tim potpisom.

Voli te tvoja vaška. Baš!

O nasilju

Da li dovoljno pričamo i kako reagujemo na nasilja nad decom, u vezi sa decom i u vezi sa svim porodičnim odnosima? Umemo li da ih prepoznamo? Ako ne prepoznajemo ništa drugo, osim vidljivih tragova po telu, da li uopšte znamo kome treba da se obratimo, ako se i sumnjica pokaže na nečijem primeru? Ili okrećemo glavu, možda iz straha? Kome naposletku verujemo da bi bio adekvatan za pomoć?

Pričalo se ovih dana na ovu temu u mom okruženju, a i inače na ovakve stvari reagujem, na način koji mi deluje ispravan. Zovem, pitam, kažem, savetujem se. Oduvek volim decu, a još više od toga volim duševni mir, kako svoj, tako i svih ljudi. Situacija jebezbroj i to je ozbiljno zabrinjavajuća slika, koja je itekako lakše rešiva u vrtiću. U školama se neke scene mere sa najstrašnijm horor filmovima.

Mama se bavi sumnjivim radnjama, sa sumnjivim tipovima, dete vidi i nemoćno da na bilo koji drugi način reaguje, iskaljuje svoje nezadovoljstvo nad vršanjacima u školi. I ozbiljna je pretnja po drugu decu. Nije samo rešenje da to dete prestane sa napadima na drugu decu, a moralo bi, već da se neko pozabavi i samim detetom. Ne verujem da neko uživa da je zao i da povređuje druge, posebno na takom mladom uzrastu, pre mi se kao zaključak nameće, da dete ne zna drugačije, a nema kome ili ako i ima, ne zna kome da se obrati. S tim što u konkretnom slučaju, dete i ne zna da mu treba pomoć, a roditelj je nem, jer nije ni prisutan.

U jednoj drugoj školi, jedno dete sitne građe, teroriše veliki broj dece i krupnije i starije od sebe. Škola reaguje tako što ga premešta iz odeljenja u odeljenje, ma nije nego, baš će tako problem da se reši. Socijalna služba se stidljivo pojavi i ode, a nastavnicima ustvari zaista vezane ruke. Ne mogu ništa sa detetom, jer roditelji odbijaju saradnju. Dete uveliko pokazuje svoje huligansko ponašanje i na ulici, malo mu je školsko dvorište, a ne mogu da ne čujem vapaje nastavnika, koji kažu da nisu kompetentni za rad sa takvim detetom, na primer. Šta stvarno može da uradi dežurni nastavnik, koji predaje matematiku, kada se pomenuto dete zaključa u školskom toaletu i snažno udara po vratima istog? Roditelji nedostupni i na telefonu i bukvalno u svakom smislu.

Možda bismo mogli bar malo da uradimo, ako oblike nasilja prepoznamo u nekoj porodici, na ulici ili vrtiću dok su deca još u predškolskom uzrastu? Možda bi takva druženja, namerno izbegavam reči kao što su sastanci i slično, osvestila neke od nas, možda bismo uspeli da bar u nekom slučaju budemo na bilo koji  način prevencija za buduća nasilna ponašanja? Dopadaju mi se ideje o radionicama tog tipa, koje bi se bazirale na prepoznavanju, nekoj vrsti obuke i na kraju na važnim informacijama, kome treba da se obratimo ako neku vrstu nasilja prepoznamo? I ne sa ciljem da budemo potkazivači, već pomoć i podrška. Da više saznamo koja je uloga psihologa, pedagoga, kada se uključuje socijalni radnik, u kom trenutku reaguje socijalna služba? A obzirom na manjak pomenutih kadrova i po vrtićima i po školama, da kopamo još dublje, da damo svoj doprinos za jačanje ovakvih veza. Pisanjem, pričanjem, razgovorima, obraćanjem medijima, urodiće plodom bat nešto. Imperativ je da verujemo da možemo bilo šta da uradimo, isto kao što nikako ne bismo smeli da okrećemo glavu, jer se to nekome drugome dešava.

Ja ću da pišem, probaću ideju i dalje da plasiram, kao što izvestan broj ljudi već radi i ja im se iskreno na tome divim. Biću akter u radionicama, pažljivo ću, kao i do sada, slušati i decu i odrasle. Dići ću svoj glas i na ulici, odbijam da se plašim. Kao što je jedna mama pre neki dan u parku reagovala na verbalna vređanja starije dece nad jednim osmogodišnjakom. Prišla im je tiho i zapitala ih da li stvarno znaju šta sve znače izgovorene reči i da li misle da su mnogo jaki kada plaše nekoga znatno mlađeg od sebe? A onda ih je i pitala, Što ga uopšte zastrašujete, ako vam se ne dopada, nemojte da mu prilazite?! Ima dece koja se postide i prestanu, bar u tom momentu, možda će i razmisliti. Slažem se da je to malo, ali je ipak bolje od ni malo reagovanja.

Ja nam svima, najiskrenije, želim da budemo dobri prema sebi i svojoj porodici, da decu učimo pristojnom ponašanju i da ih ohrabrimo da nam kažu ako su primetili neki od oblika nasilnog, agresivnog ponašanja. Nije uvek neophodno da deca reaguju, možemo mi da budemo prenosnici i kažemo gde treba, jer smo prethodno naučili ponešto. Tako ćemo i svoju decu naučiti da sutra, kao zreli i odgovorni ljudi, reaguju i pomognu nekome.

Nema veze, sada si ti tu

Čuvali su me mama i tata. Držali mi strah i zebnju, dolivali ljubavi još. Oho, tako bitno za moje odrastanje. I tako, desi nam se situacija, da muž moj sa decom otputuje na planinu. I tako, poklopi se da mogu da budem sa roditeljima dan i noć. Iskreno, slabo sam bila zainteresovana za izlaske tih dana, tačnije nikako. Pisala sam, čitala, malo raspremala, išla na posao. Nije da ne umem sama. Umem i bilo mi je lepo prve večeri, a onda sam razgovarajući sa mojom dragom I. pomislila da pozovem mamu i tatu na druženje i spavanje kod mene. Znate li kada se to poslednji put desilo? Nikada. Jer, dok smo se zabavljali moj Dado i ja, odlazili bismo kod njih na spavanje. Kasnije smo to praktikovali ponekad sa starijom i veoma retko sa mlađom. Možda bi moja mama prespavala kod nas, jednom u tri godine, obično radi čuvanja devojčica. A ovo je bio čist užitak. Blago!

Moji su se roditelji doterali, veoma slatko izdanje sebe predstavili. Ja ih pohvalim, da su mi lepi i cakani, tata iskreno kaže, Vana, nama je ovo kao izlazak. I mada su podosta smanjili odlaske na društvene događaje i druženje sa dragima, što znam da će popraviti, oni ipak i dalje idu u pozorišta, posećuju i primaju goste. Ipak me je neopsivo ganulo što su se skockali. Mama je imala i neke bisere. Isto, kao kada su pre neki dan išli do bate i svratili do naše zgrade da nam dostave teglu domaće supe. Vraća se Dado sa teglom, iako ih je zamolio da to preskoče i ne muče se, umemo sami…i kaže, Tast i tašta se baš sredili za odlazak kod Miše. I to im je bio doživljaj.

Ma, pucam od miline dok oni ulaze u stan. Komentarišu razne teme, sedamo za sto i dok ručamo, mi pričamo, pričamo i smejemo se. I svi bi se u tu priču uklopili i zet njihov i unučice njihove i sin njihov, samo sada smo bili sami, kao negde do moje sedamnaeste godine. I nisam imala potrebu da žmurim ili se štipam, da li je ovo stvarno, jer oni su tu i sve je odlično. Šta ja znam kome sve treba da zahvalim na toj divoti, možda što su mi se dani odmora tako poklopili, da ih čuvam za kasnije, pa ne odoh odmah sa mojima na planinu. Zahvaljujem kome god da treba.

Jer smo posle namestile krevet tati, da u našoj dnevnoj sobi spava, a da pre toga isprati Đokovića, a nas dve smo spavale zajedno, moja mama i ja. I kada mi ona ne bi branila, sada bi mi suze od miline potekle. Ona mi stalno ponavlja da zahvaljujem i uživam u sadašnjem trenutku. Aj, ćao suze. Nas dve ležimo i pričamo o svemu. Detinjstvu njenom i mom. Izlascima, šta sve ona nije znala da sam ja radila i gde sam bivala. Kaže mi, Vana, pa, verovala sam ti. Šta si mi verovala, kada sam varala, kako to nisi provalila? Nisam, potvrđuje. Ja se nadovezujem da moje ne bih puštala pre dvadesete, a ona me miluje i nežno saopštava, Doći će, Vana, vreme, kada treba da ih pustiš i veruješ u najbolje za njih dve. Prestravim se u momentu. I posle mama krene da gleda na sat i da računa koliko nam je ostalo za dobar san, ja se sve slažem, samo još mi se priča sa njom. Živote moj, sad je tu, baš me lepo briga za spavanje. Pristaje. Zaspimo nekako šćućurene i ujutro se zajedno budimo sve troje knap.

Kreće trka za kupatilom, opet. Joj, hoću još. Spremamo se i onda me mama i tata odvoze na posao, kao nekada u školu ili prijemni ili neki ispit. Jedva sam čekala kraj dana, da mi dođu opet. Dok se vozimo do mog posla, tata se nećka, Ne znam, Vana, imamo neke obaveze po stanu i oko grejanja. Dobro, mislim u sebi, videćemo se i večeras, ko bi ovu priliku propustio?!

Jedva sam čekala da opet dođu i naravno spavaju u mom, našem stanu. Neke smo stvari ponovili, s tim da je ovaj put mama spremala večeru, najukusniju na svetu i onda smo se tako slatko smejali nekim događajima, pričali i prepričavali, dok mama nije napomenula da je vreme za spavanje, kao kada smo bili deca. Nas dve smo u mojoj spavaćoj sobi pričale o mojoj deci i izazovima koji slede i sve začinile čitanjem knjige, „Uspešan roditelj, uspešno dete“, veoma drage mi Jelene H. Taman da zaspimo, setim se još nešto da je pitam. Vana, radiš isto kao kada si bila mala, odlažeš spavanje. Hihi, to i dalje radim. Pita me, šta misliš Vana, koga tvoja deca gledaju kao uzor? Znam, mama, ali one večeras nisu tu, a ja hoću da ste ti i tata još sa mnom. Grli me i nastavljamo da istražujemo teme razne.

Ujutro smo ranije krenuli, tata je imao neki pregled. U kolima toplo, tata je sišao ranije, kao što uvek radi, da ih zagreje. Pustimo neku radio stanicu i opet se smejemo. Smejemo se. Ta dva dana su me učinila kompletnijom, kao da su dodala delić koji je falio. Moji roditelji i ja, zajedno, tokom dana, večeri, noći. Mama koja me savetuje da se bolje obučem i tata koji pere sudove, mada imamo mašinu. Eto, na primer, samo to.

 

 

Mi, inače imamo dogovor u našoj kući, da vrata kupatila budu odškrinuta, kako bi malo svetlost dopiralo do dečijih soba. I mužić moj ih zatvori dok je bio u istom, te ja skočim da otvorim druga, a one kažu, Nema veze, sada si ti tu…

 

Pričamo tako

Pričamo tako mi mame i drage tate. Pričaju roditelji o svojoj deci. I svaka je priča svrsishodna i primenljiva, ako se ne raspreda previše dugo, jer onda gubi smisao. Uvodničar bi hteo da naglasi, ako priča ima svrhu, a ne priča se samo da bi se utoršilo vreme ili se pak svela na puka zapažanja o deci, onda tim iskustvenim razgovorima sagovornici su na dobitku.

Šta recimo vredi jednoj gospođi, što je mene izabrala da mi se poveri, kako joj odnosi sa nekim ljudima i uticaju koji ta druženja imaju na njeno dete, vredi uopšte, kada ništa nije preduzela da ih promeni, čak i prekine? Saslušala sam je dva puta, iznela svoje mišljenje o njenom detetu, a ona je dovoljno pametna da dalje donosi odluke. Ništa nije promenila, osim što se povremeno žali. Ja je više i ne slušam, blago klimnem glavom i promenim temu, prinuđena sam da je viđam.

Ili kada roditelji konstatuju da njihovo dete, straosti šest godina, jede doslovno samo tri jela, od toga jedno jelo su čokoladne bananice. Znaju oni i sami da je to pogrešno, a valjda im je kao lakše ako tu priču podele, po zna koji put i ne urade apsolutno ništa. Koju cenu ima naše vreme, ima li je uopšte? Mi smo ti koji postavljamo granice u komunikaciji i određujemo do kog stadijuma razgovor ima smisla, jer je sve ostalo razgovor sa zidom.

Još jedno zapažanje, često prisutno među nama roditeljima. Kada je pravo vreme za detetov odlazak u krevet. Nema tu mnogo pravila. Postoje skale procene koliko je poželjno da dete u određenom uzrastu spava, samo teško da je na svu decu primenljivo. Odnosno primenljivo je isto koliko su i sva deca ista. Preporuku imamo, a na dalje pratimo dečije potrebe, kako za hranom, socijalizacijom, svežim vazduhom, tako i mi najbolje znamo, ako smo iskreni, koliko je sna našem detetu potrebno. Ipak, ja ovde ne vidim ni mrvu opravdanja da su deca budna u kasne sate, a zna se šta su kasni sati. Ili ostavljanje dece da ujutro duže spavaju, pa roditelji kasne na posao. Nonsens. Koju je to onda dobru stvar roditelj učinio za dete? I posle se neki kobajage dive mom mižu i meni, Blago vama, deca vam u normalno vreme ležu. Čuj, blago, nisu ona sama odlučila da baš tada treba da su u krevetu. Već dosledno odlazimo, čitamo im, pričamo i jednom kada su legle, nema ustajanja. Ima naravno probijanja vremena, Žedna sam, piški mi se, moram da duvam nos, boli me glava…ihaj, primera koliko hoćeš. Mi ih tada čujemo, odgovorimo na potrebe, ali one ostaju u krevetu, zaspaće. Par noći neke muke i naviknu se i um i telo. Starija, prirodno ide kasnije na spavanje i mlađa obilato to pokušava da koristi. Tako da naše iskustvo kaže, lakše je bilo kada je starija bila jedinica, ali kako su sada drugačije okolnosti i mi im se prilagođavamo. I ni malo nas ne pogađa što starija protestvuje, kako njeni drugari, dvanaestogodišnjaci, ležu u jedan, dva ujutro. Mi joj uvek kažemo, Takvo je pravilo u njihovoj kući, kod nas je ovako. I pored toga, uspeju da nas pređu, bezbroj puta, ali i mi smo uporni još više i to uglavnom bez svađe. Toliko o odlasku u krevet.

I prirodno je da postoje odstupanja, nisu to mali roboti i to vam iskreno priznaje mama, koja je sa prvim detetom pravila neviđene greške. Možda sam u ishrani prednjačila. Mora palenta, spanać, brokoli, banana, kuvano jaje. Kad smo već kod kuvanog jajeta, anegdota kaže, da je potpisnica ovih redova, uredno u poslastičarnicu na moru, ponela čarobnu taperver posudu sa kuvanim jajetom u njoj. I jer sam ja zamislila da tako treba, bukvalno je naterala da pojede to jaje, posle kolača. Kao, nešto bi joj se strašno desilo da je jaje izbegnuto, a već se najela kolača. Zgražavanje okoline ću preskočiti u opisivanju. Trgla sam se tada i trudila se da ne upadnem u zamku, mora tako, a bilo ih je sijaset.

Možemo da razovaramo, istražujemo, citamo, pretražujemo, savetujemo se. To je sasvim u redu, a da na kraju budemo iskreni prema detetu i sebi, šta je zaista dobro za njega i čega bi bilo poželjno da se dosledno pridržavamo, a da mudro ocenimo gde bismo mogli da popustimo ili promenimo ugao gledanja. Ista pravila važe i za aktivnosti naše dece. Naše je da im predložimo, hrabrimo dok ide i može, kada posatne patnja, red je da odustanemo. Umećemo  mi već da prepoznamo, opet ako smo otvoreni u odnosu sa detetom, da li ono nešto odbija samo hira radi ili mu to nešto zaista ne prija, muči ga, stvara grč u stomaku. A mnogo zavisi i od pristupa pri izboru nekih sadržaja. Sve sto im nametnemo kao moranje u nekom će momentu u njima izazvati revolt. Zato posebno oprezno sa učenjem stranih jezika, koji će im, bez daljnjeg u mnogome koristiti. Džaba, džaba ako zamrze učenje istih i stvore prema njima odbojnost. Puštajmo im pesmice na stranim jezicima, čitajmo im priče o drugačijim kulturama i o lepoti upozavanja sveta, a onda tu negde pričajmo o značaju učenja drugih jezika. Umesto, Od danas ideš u školicu engleskog, nemačkog, francuskog… Da li biste vi stvarno bili oduševljeni da vam se tako saopšte neke novosti? A, ako ne znate kako, možete uvek, kao i mi, da pitate stručno lice.

Dete,  nije dete,

igračka za strine i tete.

Dete je dete,

da ga volite i razumete.

I da uvek imamo na umu, onoliko kvalitetno koliko smo se posvetili sebi, isto toliko bićemo u stanju da damo i drugima. Deci, partneru, prijateljima. Ja ovu lekciju najteže učim. Srećno!

Da zahvalim

Da zahvalim što me imam. Baš ovakvu kakva jesam. Da zahvalim svima na komentrima, kritikama, pohvalama i podsticajima. Da zahvalim što imam šansu da budem još bolja.

Da zahvalim što se budim, uglavnom nasmejana. A u redu je i kada sam mrgudna, tu sam. Hvala što mogu da se tuširam kada hoću, iako nam kada „začepljuje“. Hvala što nam je dobro grejanje, jer mi je inače često hladno. Hvala što imam garderobu da me ugreje i još milije, onoga ko me greje. Hvala i njima dvema što se noću otkrivaju, da mogu, kao na filmu, da uživam dok im ulazim u sobu i pokrivam ih. Onda ih milioniti put toga dana i već noći, izljubim gde god hoću i baš koliko ja hoću. I tako ih gledam lepe, u njihovoj lepoti i jednostavnosti, a savršenstvu ovozemaljskom. Lepo sam zahvalna što su njih troje dobro i što su sa mnom. Što me bogate i uče.

Zahvalna sam na roditeljima i bratu, u najboljem izdanju za njih, pre svega, a onda i za mene. I da ništa ne kažu, znam da ih imam i da sam jača što su tu. Hvala mami na kolačima i tati što pojača grejanje, kada ja dolazim, baš sam smrzlo. Hvala Miši što nam dolazi i raduje se sa nama. Znate li vi kakav je to brat? Isti onaj koji priča minut i po telefonom, ali je tu da ga zovem, kad god.

Hvala mom poslu što me razume i nadahnjuje i ne zamera što želim promene. Hvala deci na ljubavi i poverenju i roditeljima na saradnji. Hvala na svakom divnom obroku, makar bio i s nogu. Sita sam, a imam i vodu i jogurt. Imam i kuhinju u kojoj gotovim jela koja znam. Obećala sam i da ću nova da naučim, jer spremam za voljene, porodicu i sve prijatelje.

Posebnu zahvalnost bih istakla međuljudskim odnosima u mom životu. Mojoj Jeci Pereci, jer je najbolji prijatelj u živooootu. Jeleni i Aci, što znam da su tu. Ani i Borisu što se volimo. Olji, što sve razume. Savki, Vanji, što bogati život moj. I medenoj mojoj iz porodilista. JTB što je drugar. Jeleni H. što je imam i divim joj se. Mnogovoljenim Dendama, Jeleni ponajviše, što mi bogate život. Goci, jer je partner za poželeti. Goci iz osnovne i Goci sa jednog koncerta. Marijani, što zna i iskren je prijatelj. Neni, što voli za milion. Šonetu, što ga poznajem. Bilji što zrači osmeh. Aniti, što nas je MKDSL spojio i ostavio tako spojene. Marku što je dobar čovek i što se odazvao. Ivani i Ljubi, što vole i posle dugog putovanja. Jeleni i Ivanu L. što smo u blizini. Jeleni i Laciju, jer umeju da budu tu, baš kada treba. Majki i dedi, jer su me učinili najbogatijom ženom na svetu. Bibi, što misli na nas. Brianu, Brajanu, što je moj dobri duh. Vaspitačima moje mlađe ćerke što je čuvaju i uče. Našoj divnoj Radi, što je utrla put našoj starijoj ćerki. Saški, što se nađe i snađe, prijateljski. Vilama, Jeleni, Bojani i Milji, jer su učvrstile temelje. Vesni, jer me razumela. Bojani, najdivnijoj od svih Bojana na svetu. Jer je divna. Veki i Mlađi, što su više od roda. Nataši, za razgovor i šetnju, Sanji, što u pauzama vožnje motorom, misli na mene. Ivani, jer me bodri. Ceci, jer se raduje sa mnom. Dejanu , što magijom spoznaje…i ko zna kome sve još mogu da zahvalim, što sam bolji čovek!

Zahvaljujem jer sam tu i jer imam razloga za radost. Imam razloga za sreću, neopisivu. Vi ste tu, ja sam tu. Zajedno smo. A, meni, operisanoj od vere i njenih krutih načela, preostaje da se zahvalim što se imamo i što smo tu.  Nebu, zvezdama, dobrim planovima za sve nas.

Hvala svakom danu što nas je imao na umu i svakoj noći kojoj smo nedostajali baš mi. Ovako obični, nesavršeni i predivno divni. Što umemo da se smejemo i tugujemo zajedno. Da se šalimo i naljutimo. Da se oznojimo i okupamo. Da se iznerviramo i smirimo. Da smo ogladneli i onda da obedujemo. Da mislimo i ništa posebno ne smislimo. Dovoljno je da smo tu. Jer…sutra sve može da bude drugačije i da se ne javljamo jedni drugima u snovima, sa nezavršenim poslovima.

Nemoj posle, Žao mi je, Nisam znao. Da preskočimo, Da sam znala, drugačije bih. Ovde i sada, dragi moji. Zagrlite i zahvalite onima kojima su vam važni, što imate jedni druge. Što imamo jedni druge.

Meni je najblistavije da se grade i dopunjuju ti odnosi, naši. Da učimo i popravljamo. Mnogo volimo i bolje razumemo. Da razmemo zašto smo ovde, jer je više od opstanka, ako hoćemo da smo stvarno bili prisutni. Hvala.

U potpisu, Ivana Vana Luna Đukanović Stanisavljević

Da ti se malo javim

Znam da sve znaš i trudiću se da ne bude previše repeticije. Tako je bilo i pre dve godine, baš u ovo vreme. Bili smo kući sa decom. Dado i ja smo snažno mislili na tebe. Ništa manje nisi prisutna ni danas. Možda ti je lik izbledeo, ali za to uvek imam fotografije. A ono što si mi usadila, živo je najživlje.

Mami nedostaješ najviše. Da uđe u sobu i da ti priča dok ti dremaš. Pola je ne čuješ, ali joj na kraju uvek kažeš, da će se sve biti dobro. Pominjale smo te juče, šta bi ti rekla u datoj situaciji. A i mama se stalno preispituje kakva je mama nama bila u nekim godinama, pa, pokušava da razume tvoje postupke. I opravdava te i realna je. Suočava se i jača.

Imam nešto da ti kažem…kada bi znala koliko sam osrednja kuvarica, munula bi me oklagijom negde. Zato sam deci obećala vanilice i mafine. Donosili smo ti ih iz pekare, ni mama nije naučila da ih sprema. I da znaš, osim kuvanja, ima napretka.  Ja  sam ti malkice mudrija, nego kada smo se poslednji put videle. Ne reagujem na prvu. Saslušam, odćutim. Kažem sutra. To si me ti učila.

Inače, na ogromnu žal ovo spominjem, iznenadila bi se koliko je mladog i dosta mlađeg sveta od tebe, krenulo na put, na kome si ti. I kada god pomenemo tebe, svi odmahuju glavom, To je danas nemoguće. Dostići te godine, deluje kao totalna iluzija. Sve si prešišala. Daleko si stigla. Citiramo te, smejemo se tvojim štosovima, ja čak govorim tiše, kao da ćeš me čuti. Znaš me, tvoja glumica. Samo, glumica je naučila i jednu mini lekciju. Manje trčim mojoj deci u zagrljaj. Umerenija sam, pustim da one dođu više meni. Onda prekršim i poletim, ali bolje je nego što je bilo.

Ne dolazim ti često. Istina je, dolazim vrlo retko. Sramota me da ti kažem da je hladno, jer nije uvek hladno, već ti trčim na pet stotina mesta, to nisam promenila i proleti mi dan. Zato te sa Dadom uveče spominjem, često. A sa batom se smejem tvojim fazonima ili zajedno citiramo tvoje mudrosti. Ej, valjda se ne ljutiš što ti pišem, ovako najbolje umem da ti prenesem šta treba. Sećaš se da sam ti i one noći pisala?

Kad god jedemo praziluk setim se tebe i kako si me njime udarila u glavu. Podugačak primerak je bio. Kad god vidim puža, smejem se, jer znam kako si ih kobajagi bacala jednog do drugog. Lale me uvek asociraju na tebe, to bata i ja pominjemo. A ima i ona jedna pekara u Žarkovu, koja više nema peciva kao ranije, ali ja namerno odem tamo po burek i ono testo sa eurokremom i to pojedem u slast, kao što si ti radila. I pravim se da mi se sviđa. Mada, kada bolje razmislim, vrlo malo se pravim. Ukusno mi bude, jer ga delim sa tobom. Na moru obavezno pijem i čaj i kafu i pravim ansambl, kao što si ti pravila. A još je zabavnije što to rade i devojčice, sviđa im se da gucnu u obe šolje, malo soka, malo čaja za njih dve.

Odnosi su onakvi kakvi treba da budu, bez brige. Nismo se previše umudrili. Ipak, ono što je najvažnije, deca, Dado, bata, mama, tata i ja smo super ekipa. Zet ti je deda za medalju. Ume da drekne, ume slabije da čuje, ali ih i mnogo voli. Mnogo. Veruj mi, ako tvoja ćerka, a moja voljena majka i moj tata ne vide decu duže od tri dana, zovu i nude šta god treba. A njih dve stvarno i jesu radosnice prave. Posebno mlađa, jer za stariju tvoj zet kaže sledeće, Ja sam dva puberteta preživeo, ne mogu i treći. Hihi, istina živa.

I još ovo da ti priznam. Koristim te kada mi suze krenu iznenada, onda kada se ne snađem da devojčicama dam razumno objašnjenje. Ja ne glumim pred njima da ne postoji tuga, ali ako ima dana da ne umem da objasnim ili baš hoću da izbegnem, one obe kažu, Znamo, setila si se Nane. Jeste, setila sam se. Ne zameraš mi, tada ionako opet imam razloga da te pomenem.

Obećavam ti da ćemo ispraviti grešku, sve smo se dogovorili M. i ja, BEZVREMENA ženo divna…