Kratka priča o dečaku

Zovem se Petar i imam šesnaest godina. Drugi sam razred srednje škole, koju više izbegavam, nego što u njoj vreme provodim. Škola me slabo zanima, više sam u fazonu bleje sa ortacima. Tada se opuštam uz alkohol i cigarete, to je ono što moji znaju. Često to traje do jutra, a ponekada i ne prespavam gajbi.

Sećam se da sam jednom imao kompletnu porodicu, tata, mama i ja. Išao sam u dobar vrtić i tamo sam se dobro osećao. Moji su roditelji završili fakultete i radili su svoj posao, a onda je tata započeo biznis na relaciji Srbija inostranstvo.

Moja mama je bila izuzetno lepa žena, mislim i danas je lepa, ali malo da ispričam u prošlom vremenu, kako sam to tada ja video. Tata je to voleo i prijala mu je njena lepota. Medjutim, kada je počeo intenzivno da putuje ta lepota je počela da mu smeta i od tada počinje galama u našoj kući. Nakon par godina moji roditelji su se razveli i tata je stvorio novu porodicu, ali smo se vidjali.

Dok su bili zajedno izgledalo je da zajednički donose odluke. Nakon razvoda mama je za sve morala da dobije tatino odobrenje, a jedno me je posebno bolelo. Ima veze sa vrtićem i poslednjom godinom boravka u njemu, pre nego što sam krenuo u prvi razred.

Bio sam nestašan, mada ništa više nego drugi dečaci, što je posebno smetalo jednoj vaspitačici. Vaspitačica je negde u to vreme krenula da me kažnjava i udaljava iz grupe i da ne voli moju mamu. Ružno je pričala sa njom, ali  se redovno čula sa mojim tatom, koji je sve to odobravao i davao joj instrukcije iz inostranstva kakve kazne da usmerava ka meni. Stalno sam za nešto bio kriv, čak i kada bih odsustvovao iz vrtića. Drugari su mi rekli, Juče te je opominjala vaspitačica, a ti nisi bio u vrtiću.  Druge vaspitačice su me volele i bile su dobre prema meni, ali nisu mogli ništa od glavne. Ta godina mi je bila preteška i znam da je mama htela da me ispiše, ali tata nije dao, a tata je imao moć i pare.

U osnovnoj školi su govorili da sam pametan i nemiran, ali se do šestog razreda nisu previše žalili na mene. Od šestog su stalno zvali mamu na razgovore. Onda su uključili i mene i psihologa. Sve me je to nerviralo, ali sam odlazio, iako nikada ništa nismo uradili dobro. Osmi razred sam jedva završio i isto tako jedva upisao srednju školu. Već me tada nije bilo briga.

Našao sam ekipu za piće i gluvarenje, druženje  bolje zvuči. Na sve mamine vapaje, bio sam gluv, tako je i danas. Ne znam šta da mislim po tom pitanju o mami. Ona je stalno nešto pokušavala, mnogo pričala, ali to me je sve jako nerviralo. Možda nekada uspem da razumem, za sada me baš briga i kada joj se ne javljam na telefon i kada izadjem bez odobrenja, pa i onda kada spavam van kuće, a da joj to ne kažem. Za dozvolu je odavno ne pitam.

U medju vremenu smo se par puta selili i menjali stanove, što me takodje nije previše doticalo. Ja imam moju ekipu i sa bilo kog kraja grada mogu da im se pridružim.

Pojma nemam šta želim, jer mi se čini da ne želim ništa. Sva moja rodbina me smara, mamu već odavno ne zarezujem. Živim od danas do sutra, bez ideja. Bitno mi je da cirkamo i da se dobro zezamo. Sad je počela i razredna da zove mamu, pa me opet cimaju na razgovore, na koje odem kad baš ne mogu da se izvučem…

Javio se tata i hoće da me preuzme kod sebe u inostranstvo.