Месец: јун 2016.

Znaš da umem da budem pristrasna, retko, znaš da umem da budem zahtevna, češće, nadam se da mi veruješ da se trudim da budem objektivna, najčešće.

Posebno si se pripremala za dolazak, svima je poznato da si htela i uspela da nas prepadneš, pre, preranim dolaskom, a znala si da će ti fora uspeti. Sve si nas okupila u ordinaciji, rasplakala do bola, isprepadala divnu ženu, koja je trudnoću pratila. Ma, čak si i njoj naterala suze. Iako sam ja silno želela da se rodiš kada i tvoja sestra, jer je termin to predviđao, baš si htela po tvom. Ja sam se grčevito stezala, E, ostani još malo u stomaku, a ti poručuješ, Hoću SADA napolje!

Na samom porođaju, opet si rasplakala voljenu našu M., koja te prva stvarno videla i u stomaku i onda kada si viknula, Svete, evo me. Kaže voljena tada, ja kao da sam porađala moju ćerku, toliko sam se uzbudila, a ti likuješ i još glasnije se javljaš. U anale je ušlo da si bila najsitnija, a najglasnija.

Bilo je veoma malo zabave sa tobom u početku, jer si uvek vrištala. Mnogo si vrištala. A poznat je podatak da si na kafenu kašiku spavala, merila si kada bismo poželeli samo da sednemo. Tek tvoji grčevi, pa ti ništa ne pomaže, nego iz Hrvatske, preko Bosne dolazi sirup za tebe. Jedan dan je delovao. Istrenirala si nas ozbiljno dobro, da se zna kada neko dođe pre roka, Ovo su moja pravila.

U jaslama folirant neviđeni, saradljiva, ono što vile kažu, bilo je zakon. Sve to kući posle pogaziš i na naše pominjanje vilama kako se ponašaš kući, one spremno odmahuju glavom, Ne, ona je divna. Sve razume, sve hoće, samostalna je i pažljiva, mi se onda tešimo, dobro, bolje da je tako, nego obrnuto. Vrtićki nastavak i dalje živimo i kažu da si prilično ok. Osim što ponovo ujutro plačeš i dozivaš mama, tata, Dija, da bi prvim spuštanjem guze na stolicu, rukavom obrisala suze i rekla, Gde smo ono stali?

Prošle godine si, sa nepune četiri poželela da ideš sa vrtićem na letovanje i vratila si se raspoložena, puna utisaka. Ove godine, sa nepunih pet godina, ponovila si putovanje, ali si se vratila opasnija nego što si otišla. Evo, ovako je to bilo. Red smeha, red naredbodavnog tona, na koji naravno nismo sa naklonošću gledali, red suza, red umiljavanja, redčina umora. Tvoj tata konstatuje, sada ćemo malo preživljavati Taru, dobro, očekivano. Povratila si se za dva dana, s tim da i dalje osećaš potrebu za naređivanjem i to je verovatno zadatak za nas, možda ima previše takvog tona u našoj kući, preispitujemo se i dalje.

Došao je dan kada si imala zakazano druženje sa tvojim drugarima. Scenario vrlo sličan slučaju Tara. Sve ti smeta, ništa ti nije po volji, ne sviđaju ti se gaćice u toj boji, jer ne idu uz haljinu, poljupci i zagralji su ti dosadni. Starijoj, koja ti je nekako srednje naklonjena, ipak krivo, pokušava da te obraduje poklonima, ti je jedva poljubiš i procediš hvala, ona se onda žali, Ona mene ne voli. Probamo da razumemo uzbuđenje, kome si sklona, kao i majka ti. Naravno, pred društvom si nasmejana, mašeš kosom nehajno, ljubazna si, ma, medena. Nećeš kući, hoćeš joooooš, malo ti je skoro uvek.

Uveče, ne samo večeras, želiš da se držimo za ruke, ali ne preblizu jedna drugoj, jer Izvini mama, ne mirišeš lepo. Ja se totalno raspadnem i pitam stariju da me pomiriše, Mama, zar ne vidiš da izmišlja, namerno ti to radi, jer se pališ. Mirišeš na kupku, na čisto i malo na ručak, iskrena je sestra tvoja.

Osvojila si sve koji su nam iole bliski, svojom glavicom i onim što je u njoj. Vole da te citiraju i padaju u nesvest na tvoje izjave, a, da umeš da ih upakuješ, skidam ti kapu. Onda bliski komentarišu, ona je svoja, zna šta hoće. Jer ti kada hoćeš, umeš da se umiliš najviše na svetu, umeš da se maziš do tačke otopljavanja. Pažljivo slušaš sagovornika i onda vešto umetneš naučeno gde mu je mesto. Najnežnije što može, grliš i tešiš sestru kada je tužna, znaš tada da joj kažeš, Ja te volim Dija. Sa ogromne udaljenosti skačeš u zagrljaj, ljubiš nas po vratu i kao mantru ponavljaš, mama, tata, Dija. Svaki drugi dan nam nešto seckaš i praviš poklone za nas, da nas iznenadiš, čupavice moja neodoljiva.

Još malo pa ćeš imati stvarnih pet godina i ja ne mogu dovoljno da se zahvalim što te imam. Niko nije ni pomislio da će sa tobom ići glatko i sve sam sigurnija da bi nam bilo dosadno da je tako. Ti si večiti izazov, kao kada kažeš Olji, hoću da se družim sa tobom, ali bez tvog muža ili kada kažeš, Ne volim mnogo da sam sa starima, njihovo lice je drugačije i po meni vrhunac, koji je i mojoj mami, a tvojoj baki, pomogao da lakše preboli odlazak njene mame. Ti padneš na pod, zatvoriš oči, isplaziš jezik do pola i onda kažeš, ovako je Mima uradila. To si ponovila i danas, dok si mi saopštavala da ti je hrčak pobegao i verovatno mu  pola jezika viri negde u travi. Nije mi to nimalo morbidno, to je tvoj način  suočavanja sa  odlascima.

Tvoje bake, neka mi deke oproste na istini, jedva čekaju da im dođeš, jer ih probudiš i oživiš. Još dodaju da ih  hraniš i podmlađuješ, ti mu dođeš kao neki eliksir mladosti. I molim te da me razumeš što se oglušujem na tvoje i sestrine, doduše povremene, izlive za bebom. Ja treba da sam dobro, osim sebe radi i za vas dve. A vas dve ste svakako moji najveći izazovi.

Suvišno je da apostrofiram da te volim baš takvu, punu ljubavi i energije. Podmladila si i mene, jer i dalje trčim za tobom ili sa tobom, zavisno od situacije, čitam bajke pred spavanje, kuća nam miriše na jedno malo biće, u koje se zaljubljujem iznova i iznova.

A što si me osvojila izborom pesme na našem internom maskenbalu, kada si bila maca, sestra tvoja pećinska žena, tata fina gospođa i ja klovn. Tiho si rekla, kada je došao tvoj red za izbor pesme, Ja bih „Kliziš mi kroz prste“. Pa, šta mogu više da poželim, Ircu moj neobični?

Dragi moji svi, ovo je samo u mojoj glavi i opet se pravdam zarad toga.  Pravdam se jer ću ovde da napišem nešto o mom mužu, otkud to?, a to može da vam bude dosadno. Međutim, meni je lakše da to kažem ovde, a pri tom nije me sramota da to i podelim.

Razvoj događaja je takav da je moj voljeni Dado čitavih nedelju dana, kada smo  mogli da budemo sami, imao milion i jednu stvar da uradi. Posle ću da burgijam po glavi, da li je baš morao, hi, hi. Pa, je legao u šest ujutro, onda opet crtao i sve tako redom. Podočnjaci mu se upetostručili. Za bolji život naš.

E, tu me boli, surovost sistema i kapitalizam u svom najžešćem obliku, a sam je svoj gazda. Koja je cena zdravog sna i kvalitetnog života? Hoću da mi čovek  traje, sa malo manje stresa. A, on mi kao detetu objasni, takva su pravila igre, ako nećeš, ispadaš iz igre. Da se razumemo, navikla sam da budem sama. Navikla sam i sama sa decom da se nosim, nisam ni prva, ni jedina. Ja samo hoću mog muža. Na to mi je jedna dragičica rekla, gledaj to ovako, zato imate neke druge stvari, koje možda nekima nedostaju. Ok, utešno zvuči i prilično je istinito. Zato se više i ne obazirem na neke komentare, ako ih i ima. Svi pravi prijatelji  sve razumeju.

Tako mi se u srcu napravio neki haos. Još više me rabucao taj osećaj kada mi je moj on rekao da ćemo možda na more bez njega. Nema ničeg glupljeg nego da idem na more bez njega, mi smo tim, tako funkcionišemo sedamnaest godina. Tako će biti čitavog našeg života, prosto znam. Ja sam htela da odustanem, iako naravno jesam sposobna, ali on mi kaže ajde zbog devojčica. I devojčice su se rastužile, mada im se ipak ide. And what about me?

Pitam sebe, je li baš tako strašno, preživeće se promene. Što sam onda nemirna? VALJDA ZATO  STO  SAM SVESNA  DA JE OVDE I SADA NAJVAZNIJI  TRENUTAK U NASIM ZIVOTIMA.Valjda jer osećam da smo celi kada smo zajedno. I nema pravo on da me ometa na časovima yoge, tako što mi uleće u glavu i u trenutku opuštanja. Znam odgovore pametnijih od mene, da sam to sve sama uradila. Dobro, tako je. Možda  je i mana ta povezanost koja se razvila, možda treba drugačije. Međutim, nema razloga za brigu, preživela sam kao i mnogi, razna iskušenja, znam ja šta mi je činiti. Dignem glavu i idem dalje, bićemo na sledećem moru zajedno. Mi smo zajedno i kada smo fizički odvojeni i nije to za ne preživeti. Ipak mi je lakše da se sama sebi ispovedim.

Zato što mi je stalo. Zato što sam zahvalna za ovu priču. Zato što sam srećna i nasmejana. Zato jer mi je lepše kada spavamo na istom mestu, jer onda ne stežem grčevito kamen, kao sinoć, stiskam njega i okrećem ga sto puta, kao na ražnju, kaže on, jer hrče i škrguće zubima, kao i njih dve. Zato jer me nervira kada legne posle mene, pa me probudi ili zgazi. Zato što uvek ulazi obuven kada je blatnjav, zato što mi seda na jastuk u farmerkama, koje je nosio tričavih dvanaest do petnaset sati. Zato što obožava da jede jaja danima, zato što ga baš briga za sudove i veš, pa me uči da i mene bude baš briga.

Malo se i postidim ako ispadne da se žalim. Ne žalim se, volim život svoj. Volim sve što mi se dešava. Volim i manje lepe stvari koje me okružuju, jer me jačaju. U stvari sam veoma zahvalna na svemu. Na porodici, prijateljima, događajima, radu, spremnaju kuće, pranju sudova, prostiranju veša. Sve mi se sviđa. I kada mi se manje sviđa, znam da će proći ili ću ga rešti ili će mi se naposletku svideti. I uvek  mi se više sviđa kada je sa njim.

Tako moj dragi i ja, plešemo bosi na nekoj plaži u Bugraskoj, baš uz ovu pesmu,

https://youtu.be/KaVnA88oNTg

na našem prvom zajedničkom letovanju, na koje smo stigli nakon dvadest sati putovanja, u polu ispravnom autobusu, u hotelu sa jednom i po zvezdicom. Bilo nam je isto lepo i tada i sada kada zvezdice mogu i ne moraju da se povećaju. On svakako ulazi pola sata u more, dok se dobro iskvasi sa svih mogućih strana, zato zvezdice malo i znače. Znači samo da je tu.

Pozajmljena fotografija sa Balija, opet. Može da bude i Perast, tako je svejedno večeras. Kad smo napokon sami, on ispred one grozne kutije, ja za računarom, vazda bilo romantično sa mojim mužem.

Volela bih da je kao u pesmi…

… mada često spominjem tvrdnju da su prijatelji izvinjenje od boga/univerzuma za rodbinu i da se ista pokazala kao neverovatno istinita, kod mnogih. Mada, priznajem, nisam se dublje bavila, šta se desilo sa rodbinom, pa je prestala da bude važna ili se nivo njenog značaja sveo na minimum minimuma.

U mom okruženju, da se zadržim na najbliskijim prijateljima, svako ima neku rodbinu sa kojom su veze istanjene ili pokidane, bez mogućnosti popravka. Toliko su ti neki bliski međusobno udaljeni, da se ne čestitaju rođendani, ne proslavljaju se događaji, ne pozivaju se, ne napiše se ni poruka. Vremenom se ne zna ni gde tačno žive, ni sa kim, ni kako. I ja sam baš znatiželjno pitala moje prijatelje, šta se u njihovim konkretnim slučajevima desilo i dovelo do udaljavanja, ako je već bliskost postojala. Čula sam neverovatne priče, od toga da je rođeni brat u dogovoru sa zajedničkom bolesnom majkom, namerno naglašavam zajedničkom, da se vidi iz napisanog da to nisu samo braća po ocu, lišio brata, uz pomoć raznoraznih prevara, svakog nasledstva. Ovaj izbačeni je to teško podneo, a drugi je nastavio da živi, bez trunke kajanja. Ovaj primer mi je najbizarniji, do onih da se jetrve, na primer, nisu dobro slagale, pa svaka svojoj deci pričala ružno o braćama i sestrama njihovim, iako su deca do tada bila bliska. Primera je bezbroj, a ovako to izgleda u očima deteta.

Ostavljali su mi na selo kod babe i dede, na moje ogromno zadovoljstvo. Ceo dan sam bila u dvorištu, igrala se u pesku, prskala se vodom iz creva, pravili su mi improvizovani bazen u koritu, hranila sam Džekija. Širili su mi neki suncobran, dok sam ležala na staroj asuri, pekli mi listiće na pedeset stepeni u maloj kujni. I na primer, malo ću improvizovati, iz poštovanja prema bližnjima, jedno se jutro probudim ranije i čujem rodbinu kako šušori o onoj moja me rodila, ne baš lepe stvari. Imala sam oko sedam godina i uopšte mi nije bilo jasno šta se tačno reklo, jer sam ja njihova unuka, sestričina, bratičinka, kako god se to rodbinski zvalo, a ona moja mama. Kako mogu da vole mene, a da ne vole nju? Sećam se da sam htela da ustanem iz kreveta i protestvujem, ali me neki unutrašnji glas umirio. Kada sam stvarno ustala, pravila sam se da ništa nisam čula, pogledala ih u oči i shvatila da ih i dalje volim, kao što sam osećala da i oni vole mene. Mnogo godina kasnije, iskristalisalo mi se, da je to bilo strašno ružno što sam čula, ali sam isto bila ponosna na sebe što nisam reagovala. Samo bih produbila očigledno ne tako sjajne odnose. U toj priči imam brata i sestru i ne znam ništa o njima. Nisam ni sigurna koliko me bilo šta zanima u vezi sa njihovim životima, osim da im iz dubine duše želim lep i ugodan život. A kada bi krenulo da se odmotava to zamišljeno klupko, bilo bi tu mnogo gluposti, znam.

U drugoj priči imam sestru, sa kojom ja imam emotivnu vezu, mada se retko i čujemo i viđamo. Za mene je ta veza bila jaka, a sada da treba da se setim, kada je počela da slabi, sve i da hoću, a neću, ne znam. I u obe priče, bar dok smo bili mlađi, ponajmanje ima mene, kao uzroka, sve je već počelo da puca preko starijih, mnogo pre nego što sam i postala svesna nasleđa pomenutih odnosa.

Znam brata i sestru, koji nisu bili previše bliski nikada, ali kada su oboje postali roditelji, ona je poželela da obnovi vezu. On se nećkao. Ne mogu da opišem njenu sreću kada je i on osetio snažniju potrebu za njom. Možda može i tako, zakasnelo pronalaženje da ga nazovem. No, bez obzira na okolnosti, postojali su trenuci i u njihovim i u našim životima, kada smo bili veoma vezani, dok se bračkamo u moru, kada jedna drugoj pravimo frizure ili pokrivamo u sitnim lažima i varanjima. Deluje da će trajati večno, ta ljubav rodbinska. I onda boom! Nema više. Od danas si mi brat, sestra, tetka, ujak, jer tako krv kaže, ali moj život nema više nikakve veze sa tvojim. Hvala mojim roditeljima što su mog rođenog brata i mene poštedeli nekih detalja i što nikada ružno nisu pričali o „bivšoj“ rodbini, već su sve obrazlagali rečima, da se takve stvari u životu dešavaju. A kad si mali, mislim da je i bolje da malo znaš. Svakako ćeš shvatiti kada porasteš.

Hvala roditeljima i muževljevim i mojim što su nam utirali put ka zdravim odnosima sa našom rođenom braćom, a dalje nam verovali da ćemo umeti sami, u prevodu, nisu se mešali. Ne postoji vaga koja će da meri koliko se voli brat, muž, deca, niti ko se stavlja na prvo mesto. Prosto se znaju prioriteti i u srcu ima mesta za svakoga od njih i uvek neko još može da se doda. Koliko god da je srce.

Moj muž pokušava da se zakune da će naše ćerke uvek biti bliske. Važi. Kažem mu da je naš deo posla da ih usmeravamo, srazmerno njihovom karakteru i temeperamentu, jednu drugoj, a da nema šanse da znamo krajnji ishod. I uvek možemo da se nadamo da će imati jedna drugu. A okolnosti razne, izbori i događaji u njihovim životima će biti od velikog značaja. Isto kao što sam svesna da ih uslovno rečeno, imam sada, dok živimo zajedno, jer kada prva ode, ona započinje svoj život. I neka joj je lepo u njenom životu, neka živi svoje snove. Da potkrepim, ovo samo moje lično razmišljanje bez da savetujem i pametujem, sledećim primerom. Srela sam jednu dragu profesorku, koja živi u skladnoj zajednici sa mužem i dvoje dece. Sin joj odlazi u jednu daleku zemlju i ona je iskreno srećna tog događaja radi, a ipak joj suze oči dok mi to priča, jer, kako kaže, znam da se ovde završavaju naši zajednički putevi.

Volela bih da je kao u pesmi i da budu dobro , gde god da su…

Danas postoji mnogo matura, da, da. Jedna prava, jedna srednja i tri izmišljenje, ali ih zovu tako. Da krenemo redom.

Kada je naša mlađa imala završnu priredbu u jaslama, jedna moja prijateljica je pitala, ma, šta ima ona da završava sa dve i po godine, molim te lepo? Divne njene vile, organizovale su priredbu, kako bi dečica pokazala šta su naučila. I kako bismo proslavili prelazak iz jaslica u vrtićki deo. Neko reče tada, jao ovo je kao neka prva matura. U skladu sa maturom, jelte, obukla se i neka specijalna haljinica, sandalice i obavezan friz. Mi, roditelji, dobili smo tada i program koji će nam biti izveden i dodeljene su svečane diplome. Za mene čarobno do neopisivosti. Igrali, skakali bolje rečeno, uz dobru koreografiju, peeeeevali, tražili pogledom roditelje, mahali i smejali se mnogo. Ja plakala, takođe mnogo.

Druga izmišljena matura, zove se završna prirdba predškolaca i pozdrav sa  najbezbrižnijm delom odrastanja.  Ovu maturu sam doživela sa starijom. Tu se oblače malo ozbiljnije haljine, ozbiljnije da treba i princezama da se svide, a onda vaspitačice predlože i da ih one malo našminkaju. Složim se nevoljno, rano je nego šta. Završi se sa malo ruža na usnama i velikim srcima na obrazima. Tu već ima solo tačaka, glume u parovima, još dužih muzičkih koreografija. A ona ljuta što sam joj nametnula bolero i u pletenicu vezanu kosu, pa me strelja pogledom, da bi u jednom momentu rasplela i kosu i bolero, dotrčala da mi to stavi u krilo i pobedonosno nastavila da živi svoju maturu. Opet sam mnogo plakala i to ne zato što sam bila trudna, već jer mi je bilo teško i žao, jao gotov vrtić, ide škola, kako ćemo mi to i sve u tom stilu.

Treću izmišljenu maturu je imala i starija, ali i njena majka. Da krenem od majke. Imala sam neku roze lepršavu haljinu, nove sandale, ništa frizura, jer sam i tada tražila da se ošišam na kratko. Ništa šminka i parfemi, to uopšte nije bilo potrebno. Dovoljna mi je bila moja torta, koju sam nosila i mnogo lepog raspoloženja, a višnjica na torti naša divna učiteljica, Safeta, koja je osmislila naše druženje, isključivo uz dečiju muziku, u trajanju od dva do tri sata.  Pomenuta matura moje starije ćerke sastojala se iz ozbiljno dobro pripremljene predstave, koju su sami đaci kreirali, uz pomoć nekih divnih roditelja, a sve kao iznenađenje  divnoj ženi, njihovoj učiteljici. Nakon mnogo smeha, glume, skečeva, pevanja i pomenute predstave, deca kreću sa plakanjem, gotovo ridanjem. Opet, plačem i ja. Svi smo kolektivno plakali. A vrebao nas je i neki skriveni strah, to je bilo to, sa učiteljicom kao bajka produženo detinjstvo, a sada slede oni, nastavnici. Tako su nas plašili stariji.

Četvrta po redu, srednja matura, moju decu tek čeka. Do tada pamtim svoju, simbolično održanu na Kopaoniku. Bio mi je važniji mir koji se uspostavio među nama drugarima, poljuljan u sedmom razredu, tako da ovo nazovi matursko veče slabo i pamtim. Svi smo se malo doterali, mi devojčice smo se diskretno našminkale, što bi današnjoj generaciji bilo aposlutno pase i nedovoljno. Malo smo slušali muziku u nekom kafiću, ćaskali, dečaci su pokušali da pokažu da su veliki, pa su zato pre vremena i zaspali. Sa ove distance, bilo je to i više nego smešno. Danas kada završiš osmi, ima izuzetaka, treba da se središ kao da ti je osamnaest. Pitam se kako će devojčice, buduće devojke,  izgledati sa osamnaest, a neke su večeras izgledale čarobno, ako već sa četrnaest idu na frizuru, nose balsku haljinu i jedva hodaju na štiklama, koje su verovatno prvi put obule? Koja čar, iznenađenje i uzbuđenje mogu da se dese, ako su sve isprobale tako rano? Dečake izostavljam u ovom pominjanju, jer po mom ukusu, imaju meru. Liče na dečake, a ne na male japije. I tek da dodam, da poznajem jednu dušicu, koja je mini maturu proslavila u fenomenalnom kombinezonu, ravnim sandalama i predobroj kožnoj jakni. Isto kao što sam bila svedok, kada je pre neko veče sin naših prijatelja, zamolio roditelje da dođu po njega, jer mu je sat vremena male mature uz zvuke turbo melodije bilo i više nego mučno. Ima ih…I, da, ja nisam plakala, a da li ću, kada moje dve dođu do ovog stadijuma, pa, verovatno da hoću. Plakala sam i dok sam samo gledala dobitnu odevnu kombinaciju pomenute dušice.

I dolazimo do mature, one prave. Moj se muž na istoj glupirao, ja sam je svojevoljno preskočila, bez da žalim. Muzika je bila presudna za gubitak interesovanja makar za pojavljivanjem. Takva mi je bila karma i odluke u tim ludim godinama. U životu na splavu nisam bila i ni malo mi nije bilo privlačno da posle luksuznog hotela i grozne muzike, tako proslavim maturu. Ali, to sam ja. A scenario je već godinama isti. Naravno da i ovde ima izuzetaka, samo su u manjini, zato ću pomenuti opšte prihvaćeni model. Kako je već napisala jedna moja draga drugarica po peru, prodaje se ili pozajmljuje, ako se nema dovoljno, šta god da treba, samo da se bude princeza maturske večeri. Skupe haljine, skupa obuća, pozamašna svota novca za džeparac, takođe potrošena na frizuru i šminku. Ako izuzmemo one slatke uspomene fotografisanja, zašto je neophodna grozna muzika? Zato što je voli većina. Zašto je voli većina? Zato što im je konstantno dostupna i nema modela koji će da kaže da to nije ok. Zašto mora splav posle? Zato što to svi rade.

Ne pametujem, samo konstatujem, jer to i nas čeka, vrlo verovatno po sličnom scenariju, ako ne i gorem. A tako bi mi bilo drago, da ako se i spreme moje ćerke kao za dodelu Oskara, dođu sa rečima da su slušale dobru muziku, a zna se šta je dobra muzika.

Večeras je jedna divna mlada dama, takođe na proslavi mature. Blista svojom odmerenošću i sigurna sam kakav joj je muzički ukus. Kao što mogu da pretpostavim emocije, pre svega, njene mame, jer pišući ovo, shvatila sam kako smo brzo došli od onih jaslenih, kobajagi matura, do ovih pravih i ulaska u zrelije doba.

Volim da verujem da svi uživamo dovoljno u svojoj deci, jer tako brzo postanu zreli ljudi. Mada mi se stomak trese od smeha, pri pomisli na Milutina damu…

Kako ima tema kojima nisam dorasla, možda će i ovo biti jedna od njih, ali mi se piše. Piše mi se jer često ovih dana čujem nekakve priče o tim muško ženskim odnosima.

Duboko osećam, verujem i nadam se, da smo se moj muž i ja prepoznali za čitav život. Sve mi je lepše i lakše sa njim, potpunija sam kada je tako. Ima istine i u tome, da ne umem baš najbolje da budem sama sa sobom. Međutim, kako na tom polju radim, verujem da će i to doći na svoje. Mnogo mi je dobro što ga imam i ja skromno mislim da je svima nama dobro kada imamo nekoga. Ja još nisam upoznala osobu, muškarca ili ženu, koji baš želi da je sam…

Pare i odnos prema njima me golicaju, kao pod tema. Da li bi izvesna dama, godina od dvadeset pet, pa na gore, bila spremna da bude sa nekom umetničkom dušom, koja ume lepo da je voli, a pri tome je skromnih primanja i bez nekih bitnih nepokretnosti. Na primer, on se vozi autobusom i ide u neki atelje da crta, jer u tome uživa. Šta dama osim ljubavi očekuje još od svog muškarca? Zašto se često spominje ta materijalna sigurnost, je li ona od esencijalnog značaja? Sećam se nas dvoje, na primer, kako smo se mnogo voleli i uživali u našoj ljubavi, dok smo išli isključivo gradskim prevozom, pozajmljivali jedno drugome novac da kupimo poklon onom drugom. Bilo je i lepo i dovoljno, mada smo i tada imali stremljenja i nadanja i uporno radili, kako bismo imali bar neki auto, za početak? Živeli smo u iznajmljenom stanu od dvadest sedam kvadrata, jeli burek nedeljom na podu, što nam je pričinjavalo neviđeno zadovoljstvo. Pili smo sok na razblaživanje i uopšte se nismo osećali jadno. Tada nismo imali ni jedno dete i bilo nam je lepo. Najviše su stvari počele da se menjaju sa našom trudnoćom. On je počeo da smišlja kombinacije kako bismo mogli da kupimo neki polovan auto i da ga otplaćujemo od naših plata dugo. Tako jednog dana dođe, kaže mi zatvori oči i ponese me do dvorišta u osmom mesecu trudnoće do našeg prvog auta. Bio je to najlepši auto na svetu. Nekako mi se zaključak nameće, mojim iskustvom proživljen, da je u jednom trenutku nešto dovoljno, a već u sledećem želimo više. Meni to deluje i kao prirodan tok stvari, jer kada se rodila ona, trebalo je više novca. Ja sam se i dalje vozila prevozom, jer iako sam položila vožnju, hrabrosti mi je uvek falilo da stvarno i vozim.

Kada je izvestan gospodin, solidnih primanja, zaljubljen u damu, čini mi se da je prihvatljivije da ona skromno zarađuje i da se ta razlika manje manifestuje na njihov odnos ili bolje rečeno kada je bar jedno u mogućnosti da plati povremeno večeru, izlazak na koncert ili pozorište. Izgleda da, ma koliko se mnogo voleli, ima istine u tvrdnji da se od ljubavi ne živi. U stvari, mislim da se živi i od ljubavi i ponajviše za ljubav, a da je ipak potrebno i nešto više.  Ja lično poznajem dva para, pominjem parove, jer o njima i razmišljam u ovom pisanju, koji su vrlo obrazovani, pristojnih primanja, imaju svoje stanove, a bez auta su. Jedan par ima decu, drugi je bez dece, još uvek. Deluju prilično zadovoljni svojim životima, uvažavaju se, dogovaraju, veoma se vole. Jedni češće pominju automobil, kao olakšavajuće sredstvo, drugi su već prevazišli tu priču. Nemaju i dobro im je.

U porodici gde sam odrastala, imali smo oscilacije po pitanju novca. Preskočila sam mnoge žurke i putovanja i preživela sam. Imala sam neke skupocne kreme i one pijačne i opet mi je bilo dobro. Ali, danas bih bila vrlo neiskrena kada bih rekla da mi je svejedno koliko novca imamo, jer imamo planove. Za početak da smo svi četvoro zdravi i dobro, a onda da možemo da odemo u prodavnicu, bez da se prebrojavamo po džepovima šta možemo da kupimo, da možemo da letujemo i još malo putujemo, da probamo da nađemo način da i njima dvema za budućnost malo pomognemo. Nikakvih tu ekstremnih želja nema i zato i razumem da je novac važan. Ali, najvažniji smo nas dvoje, bezvredno bi bilo sve, da nas dvoje nismo dobro. To je suština za mene.

Ne razumem da je novac odlučujući i presudan, kada sve drugo nedostaje. Mogu da prihvatim da je veoma mlada žena sa znatno starijim muškarcem i obrnuto, žena u nekim godinama živi život sa mlađim muškarcem, godine su tako relativne. S tim da je za mene odlučujuće ima li tu ljubavi? Ako ima, živeli svi srećno. I ako nema, oni žive svoje živote, samo koji je nivo zadovoljstva, ako je to samo novca, prestiža radi? Svi mi volimo ljubav, do koje granice se onda pristaje i zarad čega, ako ljubav izostane?!

Da li neke mlade osobe, željne koječega, što roditelji nisu mogli da im priušte, možda zato pristaju na beskompromisne veze, gde se zna ko je dominator? Ili stvarno ima ljudi koji ne žele ljubav? Ako ih ima, što su onda nesrećne i neispunjene u tim materijalno bogatim vezama, ili pak krišom imaju nekoga koga vole, a ovde ostaju neke sigurnosti radi? Meni, misterija.

Znam i parove, gde ljubav nije nestala, dobro se živelo, a ipak je nešto nedostajalo, obe drugarice su mi govorile da nisu u stanju da prave rezove, jer im odgovara njihov komoditet. Ok, to su bili njihovi izbori i na sreću sada su situacije u tim kućama znatno bolje. Našlo se rešenje, što je divno.

Jesam li ispričala nešto novo, nisam. Jesam li došla do nekog rešenja, nisam. Možda neko pročita i razmisli, možda meni napisano da ideju da nekome ko me pita i isključivo ako me pita, kažem šta je za mene ljubav i da je mnogo moguće uraditi, ako ste na sličnim talasnim dužinama. Jer i kada bi trebalo da se moj komoditet izmeni, a da moj Dado i ja budemo zajedno, pristala bih bez oklevanja.

https://youtu.be/K1QVZ0iQDaQ

I svi ćemo to sve preživeti.

Ima ljudi koje ne poznajete mnogo vremenski, a imate utisak da se znate čitav život. Više se i ne sećate kako je dopisivanje počelo, znate da je bilo prijatno, da bi se mnogo kasnije i realni susret desio. Ja imam tačno dva tako jaka susreta. Jedan sa jednom divnom damom, odavno prerastao u ljubav realnu, a drugi se tek na pola sata realizovao i potvrdio emotivnu povezanost.

Glavni akter drugog pomenutog susreta jeste jedan dobri duh, drag gospodin, uspešan i ostvaren, na mnogim poljima. Ima blag osmeh i neku finu narav. Inače dorćolac, davno stanovnik jedne druge evropske zemlje. Pišemo se oko godinu dana, valjda. Od malena sam se divila njegovom umetničkom izrazu, te me neopisiva radost obuzela da mogu umetniku divljenje lično da iskažem. A on, izvinite na izrazu, normalan. Prirodan, prijatan, zabavan, komunikativan,  čovek prosto super.

Pišemo jedno drugome o mnogo čemu, od onoga šta ima novo, kako je familija, do nekih lepih javljanja sa putovanja. Tako se on meni javi iz Perua, gde je ostvario svoj dečački san. Piše mi o utiscima i doživljajima, a ja pomalo u čudu, kao da sam i sama tamo. Tada sam i odlučila, posetiću Machu Picchu, sebe radi, a i da vidim to što mi je opisivao. A opisao mi je lepše nego u svim knjigama što sam pročitala. Pisao mi je o emocijama, koje su ga obuzele, a toga nema u literaturi. Zato i ja odlučim da njemu pišem iz New Yorka, o New Yorku, dok sam tamo. Redovno sam mu se javljala i podnosila izveštaje, o Njuci, tako on zove veliku jabuku.

Bližio se veliki dan za njega, njegov rodni grad, finally, imao je  mesto i prostor za njegova umetnička dela. Poručuje da će Dadi i meni poslati pozivnice. Bez trunke sumnje sam prihvatila tu informaciju, prosto čudeći se da ćemo se videti. Jer, to što je on velik i priznat, svakako je značajno, ali što ću ja upoznati mog druga, koji čita moje tekstove i poručuje da „su srećni moji muškarci, muž, brat i otac, što imaju mene“, to me ostavljalo bez teksta. Jer moj drug i ja imamo neku priču. Uplićemo i mog dragog, te vršimo neke, nazovimo ih , konsultacije. Ljudske, obične, realne.

I ajmo, upoznavanje, al za malo. Jer je potpisinica ovih redova, očekivano pogrešila adresu. Te, tako dragi i ja, polako idemo ka odredištu, sa petnaest akademskih minuta kašnjenja, da ne budemo baš prvi. Taman kad smo kao stigli, ja se setim, Neee, to nije tu, na drugoj je adresi. Hi, hi, svako ko me poznaje, zna da sam tome sklona, tako je bilo u Rimu, tako je bilo u Parizu, zašto bi u Beogradu bilo drugačije? Dragi se pretvara u polu aždaju, jedva hoda od jeda. Ćutim. Onda krenem da obećavam da je ovo poslednji put da sam pogrešila adresu. Ćuti i on. Srećom, pravo mesto je blizu. Stižemo. Joj, jedva čekam.

Ulazimo, lepo doterani sa cvećem. Muž me sve vreme zafrkavao, zašto cveće? Jer ja mislim da treba. Nalazimo srećnog dobitnika buketa i tada sledi izjava za pamćenje. Obzirom da se prvi put vidimo uživo, smatrala sam da je neophodno da mom drugu šapnem ko sam, možda me pomešao sa nekim, ipak je mnogo ljudi to veče došlo da ga pozdravi.

„JESI TI NORMALNA, NARAVNO DA ZNAM KO SI?!“

Izpodravljasmo se kao najrođeniji. Dah staje nad njegovim delima. Uživanje neopsivo. Mnogo ljudi, malo vremena, očima se razumemo. Muž i ja se nakuplil utisaka. Više nego prijatno veče.

Našli smo vremena i za kratak susret narednih dana, pre nego odleti kući. Pozdravi me, Ovo je prvi put da se vidimo baš onako, stvarno? Jeste, baš tako. Ispričamo se kao da se znamo još iz prošlih života, smeh delimo ko ga hoće, do narednog susreta.

Dobri duše moj, ovo je malo, koliko je mnogo energije bilo. Možda mi fale reči da opišem, neopsivo. Kad se sa nekim razumeš na dobar dan i laku noć. Kad su vam razgovori, iako ih na prste možete nabrojati, veliki, kao da su uvek bili tu.

Videćemo se mi opet, znam. Gde god da budemo tada…

P.S. Fotografija, po rečima mog brata, nastala na Baliju, predstavlja John Travoltu iz filma “ Saturday night fever“, a svetskom čoveku, o kome pišem, svakako će biti asocijacija na naredna putovanja i upoznavanja.

Ha, ha, bila je neka grupa i zvala se vrlo nelogično, Moje tri. Ja sam taj naziv iz puke zafrakancije pre neki dan iskoristila za moje decenijske drugarice i mene, a danas ga opet upotrebljavam za stariju ćerku i njene drugarice.

Iz naslova se shvata da ih je tri i zajedno su pet godina. Kako će se stvari odvijati, ne mogu i ne treba da pretpostavim, već mi je interesantno ono što je sada. Jednoj od njih dve sam bila vaspitačica i dobro je poznajem. Karakterna, svoja, šarmantna, harizmatična, njena mama ume za nju da kaže, Orilo, gorilo njoj je svejedno, uvek hladne glave reaguje. Bila mi je, krišom, ljubimica, zarad svog karaktera i odlučnosti. I namesti se da ide sa mojom ćerkom u odeljenje. Sada da vam priznam da sam bila pomalo ljubomorna koliku  je dozu opuštenosti  ta malena posedovala još od prvog dana, prvog razreda, ko će sa kim da sedne, sa kim će biti par i slično. Moja je sve u grču preživljavala. Vremenom je ojačala, možda baš zahvaljujući mom vrtićkom devojčurku.

Sa drugom se zbližila od prvog dana, nešto ih je već privuklo jednu drugoj. Staložena i smirena devojčica,veoma odgovorna i vredna. Emotivno osetljivija, pravedna u svojim nastojanjima. Školskim rečnikom rečeno, đak za primer, a sve bez ikakve presije, odlično  joj ide.

Moja vekna, tako je mene tata zvao, sada i ja nju u šali tako zovem, i njene drugarice, liče na prave devojčurke. Prirodno, izmenile su se od prvog razreda, ineresovanja su im drugačija. Nije presudno za sada, hvala Univerzumu, ali je bitno mišljenje okoline. Zna se šta je prihvatljivo ponašanje, oblačenje i rečnik koji im priliči. Koliko uspevam da vidim, odaju utisak pristojinih devojčica.

Ali, avaj, glave su visoko u oblacima, misli na veoma udaljenoj frekvenciji, teško uhvatljivih signala. Danas provode ceo dan zajedno, malo su u kući, malo napolju, malo pričaju o simpatijama, a onda odu da se iskaču na trambolini. Tela im izgledaju mnogo starije od onoga kako se osećaju, a da bi se doprlo do glavice, obavezno je stavljanje ruke na rame i gotovo insistiranje na bar nekom smiraju, dok se saopštavaju kratke servisne informacije. Za ozbiljnije razgovore, potrebna je i ozbiljnija priprema. Ili sasvim drugačiji način prilaska. Tako su pre nekog sata htele sve tri u glas da mi ispričaju događaj u vezi sa nekim društvom, a pažnja im luta kao po lavirintu. Posegnem za promenom, kažem im, english please. Sve tri prihvate, kao dobru foru, čak me i pohvale, wow, za dobru ideju. Em su uspele sve da mi kažu što su želele, em sam u očima moje ćerke bila neka cool mama, koja je sedela sa njima na podu i ćaskala na engleskom.

Toliko su različite, da je to čitava paleta bogatstva koliko se dobro dopunjuju i kakvi god putevi da im budu u budućnosti, imaće divnu uspomenu na ovo vreme, sada.

Vreme odmiče, čini mi se sve brže i brže  , pa, su  one tako već velike, a dobro se  sećam  prve pomisli na moju trudnoću i maštanja o mojoj prvenici i traženja pravog imena na internetu, da, da, ja sam i tu opciju potražila i prve radosti kada je na prvom ultra zvuku ličila na komad kikirikija. Onda panično zvanje najbližih, po povratku iz porodilište, jer se zagrcnula, zatim kao dovoljno je mleko koje ja mogu da joj ponudim, a ne napreduje i sve tako do njene dvanaeste godine. Kao i ovo moje vrtićko dete, njena pomenuta drugarica, kada je sa tri godina spavala u sandalama, zbog jer je odbila da ih izuje iz principa. Izujem je kada je zaspala i obujem pred buđenje, jer je još tada htela nešto da dokaže.

Kikirikiji, šmizle, vekne, kako god vas zvala, porasle ste i nekako ste mi lepe i tako pomalo nezgrapne i sa svim tim promenama na licu simpatične, baš kao i kada se glasno smejete i kada šušorite i kada tugujete, a onda se opet ludirate.

Srećan vam put, mile devojčice.

(Fotografija pokazuje moju veknu, jer mi je strogo zabranjeno, kao i većini roditelja, da stavljam neku sadašnju, sa akcentom, pogotovo ne neku zajedničku.)

Sećate li se kada sam vam se žalila da nisam sigurna, umem li da budem mama dvanaestogodišnjakinji? Tema opet aktuelna, jer sam pre ti dana krišom plakala, zbog jer sam bila na radnom mestu, a sve zato što je i ona plakala i ridala mi u slušalicu. Ridala, jer joj je prepreka delovala nepremostivo.

Uključila sam sve tajne agente, smišljala kako da postanem super woman i odletim da je zagrlim, a tokom razgovora sam je hrabrila, još samo sada i gotovo je. Govorila je, jedva dišući, lako je tebi da kažeš. Onda sam super muža terala da ide sa njom i drži joj strah, pobogu. Iskulirao me najiskusnije moguće i uradio sa njom ono što ja izbegavam, jer ne umem, ali od tada vežbam. Izgovorio je nekoliko, ne previše vulgarnih, psovki, ona pukla od smeha i nasmejana otišla sama. Uspela je da uradi sve što je bilo potrebno, naravno, dok sam ja sakupljala deliće sebe. Zato sam od danas psovačica, po potrebi. A lepo mi je govorila jedna učena dama, veoma draga prijateljica, Daj, opsuj malo, biće ti lakše. Ne umem, mislim umem, ali mi zvuči glupavo, jer me je mama učila i da je zezanje nepristojna reč, alternacija joj je zafrkavanje. Ne, ne, ne krivim mamu, odavno sam kao odrasla, ja sam kočila tu stvar sa psovanjem.

Na kraju ove balade, muž me je pitao, kako ćeš ti sa težim izazovima, kad se kidaš za ovakvu glupost? Ali, plakala je jako, pravdam se. Dobro, plakala je, bolje joj je, trebalo je samo malo neko da je nasmeje i da shvati da je rešivo. Nisam znala, razmišljam , u sebi. Ok, sada znaš, uporan je muž. Valjda.

Test broj dva. Ide mi se na yogu, na koju inače odlazim retko. Sve spremim, taman da krenem, mlađa kreće da se lepi za mene kao čičak, Ne ostavljaj me, molim te, lezi malo pored mene. Ma, nema šanse, pa, ostaješ sa tatom, ne sa nekim neprijateljem. Plače glasnije, jače, puca mi mozak, puca mi srce, čoveče, zarad dva sata mog ličnog zadovoljstva, posle koga ću svima biti bolja, a najpre sebi. Padnem i ovde. Samo da  bude manje providno, pozovem samu sebe sa drugog telefona, kao da mi se javila učiteljica yoge i baš sad otkazala čas. Velika ukapira, muž ne veruje da to čuje, mlađa poveruje, zadovoljno konstatuje, Vidiš mama, kada nešto mnogo želiš, to se i desi?! Ja sam baš želela da ti legneš sa mnom. Vidim.

E, pa gospođo moja draga, do tebe je i samo do tebe. Pre neki dan savetujem moju majku da vodi više računa o sebi, a sama sebi činim još gore stvari.

Umem da se držim pravila, dosledna sam, to je dobro, ali ne umem, vrlo često, da uvidim granicu koliko sam zaista deci potrebna, a kad počinje deo zvan manipulacija i tome slično. Toliko knjiga pročitanih, toliko predavanja i seminara posećenih, tako sjajnih saveta veoma stručnih ljudi na dlanu dobijenih i opet ćorak. Nisam mnogo mudra kada konstatujem da jedan život imam i da hoću i da sam nešto drugo osim mama, iako mnogo volim tu svoju ulogu. Muž kaže i da sam najbolja žena. Eto, odlično.

Zec vreba iz ovog grma, neko čudno osećanje da ću im još malo biti potrebna, a da će onda one otići. I treba da odu, to iskreno mislim. Zato nalazim opravdanja za sebe, daj da sam im tu, dok su one još tu, posle ću se baviti drugim stvarima, sobom za početak. Kažu da to ne ide tako. Zato ću malo više da sledim onoga sa kojim delim život i da se manje tangiram. Znam da će biti izazova, ali ako budem saradljiva i na ovom primeru dosledna, doći će i rezultati.

Jer, sada kada je grmljavina prošla, eno ih u parku, stežu sprave za vežbanje i ližu sladoled, Mama, idi ti kući, možemo mi same. Istina je, jednom mama, uvek mama, bar iz mog ugla gledanja. Ali je još jača istina, sve ono što jesam i što bi trebalo da budem, mimo toga što sam mama.

Mogu bar nešto da se pohvalim, a to je da ne gnjavim druge ljude o biserima svoje dece, osim ako me ne pitaju, ne padam u nesvest na njihove dogodovštine pred drugima, to sve slavim sa mužem. A i tu se doziramo, u pet minuta prepričamo najznačjnije šta ima u vezi sa njima dvema i onda oboje u glas kažemo, E, dosta o deci, aj sad da pričamo o nama i još nešto drugo.

Ma, tek mi je dvadeset devet plus deset, naučiću.

Voli vas vaša psovačica.